Branič

Број 11

,Б Р А Н И Ч"

Страна 611

105 тач. 2 и 4. т. ј. због моралне покварености и отпадништва од православне вере. Исто тако настаје питање: како ће се напр. понашати државни судови и у питању имовинско правних односа деце рођених у пуноважном браку који је разведен или уништен са разлога који нису предвиђени у државним законима. На основу § 10 Правилника, о грађанско правним последицама црквеног брачног односа, одлучују државне власти по својим прописима с тим, да су и ове дужне водити рачуна о бићу, облику и важности православног брака из §§ 1, 2 и 5 Правилника. Исто тако државне власти морају водити рачуна и о надлежности срп. православне цркве у црквено верским пословима из чл. 1 њеног закона. Из овог се прописа јасно види колико је далеко отишла црквено-законодавна власт, када је донела одредбе обавезне и за државне власти које морају у своме раду да примењују и правила која је и сама црква неправилно и незаконито донела. ад 1.) Да би нашу предњу тезу оправдали у колико то има простора у листу, да пређемо на кратку анализу појединих правилникових одредаба у поређењу са важећим државним законима. Из овога ће се уједно видети колико је и шта све урађено код нас, да се брачно питање већ једном правилно реши. а) § 12 тач. 2 Правилника предвидео је као апсолутну сметњу за склапање брака, ненавршену 16 годину за мушко и 14 годину за женско лице а § 13 тач. 2 за уклоњиву брачну сметњу навршену 18 годину за мушко а 16 годину за женско. Међутим по § 69 тач. 6 грађ. зак. за мушко се тражи 17 година а за женско 15 год. одн. по § 93 тач. 2 архиреј може дати диспензацију за венчање мушког по навршеној 15 години а женског лица по навршеној 13 години. Оваква одредба Брачног правилника са социјално медецинског гледишта може се допустити, али са гледишта законског принципа она је недозвољена и противзакона. б) Предвиђеном неуклоњивом брачном сметњом из тач. 9 § 12 црква је данас погазила потребну грађанску и верску толеранцију а уједно повредила државну потребу и социјалну правду и потребу за мир и међусобну љубав грађана. У место да између грађана једне земље силом заједнице живота упућених једни на друге и кроз тазбинско сродство шири пријатељство без обзира на верску припадност, јер је све људе „Бог створио", — црква је овим прописом забранила ступање у брак са лицима која не припадају православној вери. До душе црква прави разлику између „вере* као неуклоњиве сметње из овог прописа и „вероисповести* као уклоњиве сметње из тач. 8 § 13 За разлику између ова