Branič

Број 11

.БРАНИЧ'

Одрицање од тужбеног захтева мора бити изрично и оно се мора извршити на првом рочишту или на усменој спорној расправи. Када се тужилац изрично одрече тужбеног захтева, тада тужени има права да стави предлог за доношење пресуде због одрицања, на основу § 490. Овом пресудом суд одбија тужиочево тражење, због одрицања, не упуштајући се у испитивање саме ствари, што значи да је ова пресуда формалне природе. Тужилац тужбу не може поново подићи, јер би истој стајао на путу приговор пресуђене ствари, о коме суд и по службеној дужности води рачуна. Ако тужени, у случају одрицања од тужбеног захтева, не стави предлог за доношење пресуде због одрицања, ова се пресуда не може донети нити се поступак може наставити. У оваквој ситуацији настављање поступка, као што се види, зависи од предлога туженика, кога он неће да ставља. А кад продужење поступка зависи од предлога странке, па тај предлог странка не стави, као што је овде случај, списи би се чували у судској писарници до краја године, а на крају године на исте би се ставила ознака да је ствар „коначно решена " и предали судској архиви на чување (§ 291 бр. 7 тач. г. судског пословника) 2 ). Свој предлог за доношење пресуде због одрицања тужени би могао и после овога ставити и тада би се списи узели из судске архиве и пустили у ток. Али, ако тужени не би ставио предлог за доношење пресуде због одрицања, тужилац који се одрекао тужбеног захтева, не повлачећи тужбу, не би, по истом основу, могао поново подићи тужбу. Таквој тужби могао би се са успехом истаћи процесни приговор парнице у току, јер по првој нема никакве правноснажне пресуде или закључка и приго-

и сувише био далеко, а то је да „извођењем неких немогућних ситуација" стварам „могућност да дискутујем." Јер, изгледа, у противном, мој напис не би могао бити штампан у Јстручном часопису. Колико је ова инсинуација неозбиљна види се по томе, што је моја расправа „ Врсте пресуда у грађанском ироцесном праву," у ствари реферат, који сам одржао на једном скупу београдских адвоката и судија, у сали Извозне банке, на дан 19 јануара 1934 г. Ово је познато Уредништву Бранича и мојом омашком то није означено, зато што то нисам сматрао за важно. Учинио бих то, свакако, да сам претпоставио могућност инсинуација ове врсте. И без свега овога Кукољац је могао заузети супротан став мојим схватањима и критиковати их. Лично, томе не бих имао шта да приговорим. Али, као што је истакнуто, Кукољац је од начелне критике био далеко, већ се је служио извртањима чињеница, подметањима и инсинуацијама. И све то, што је за жаљење, нашло је места у једном угледном часопису, кога урећују и на коме сарађују, у главном, универзитетски професори. 2 ) У оволико мењам своје мишљење по истој ствари у наведеној расправи: Врсте пресуда у грађ. ироцесном ираву". (Бранич бр. 5 и 6).