Branič
8
„Б Р А Н И Ч"
јућа али ипак се не може пропустити да се она строго објективно утврди. Због тога је т. зв. татеријал, нарочито—за аустријски грађ. законик — протоколи о саветовању у комисији скоро неопходно помоћно средство при тумачењу. Наравно мора се још увек испитивати да ли је оно, што се по сведоџби материјала хтело казати, одиста и довољно одређено исказано у законској редакцији. То на пр. није случај кад једна одредба, која не произлази сама од себе, ипак буде избрисана као да се тобож сама по себи разуме, или кад, обратно, оно што већ из везе и циља закона мора произлазити, има да буде одстрањено простим брисањем, као на пр. у § 635 недостајућа претпоставка „важних узрока" 21 ) 22 ). Један правни став, који у закону никако није наговештен и постоји само у материјалу, не може добити вредност путем тумачења, али може, према околностима, попуњавањем закона. 4. Циљу сходна (телеологична) метода је владајућа, историјска је у њеној служби. Закони не постоје ради њих самих. Ми смемо претпостављати да сваки закон има свој циљ. Права верност закону састоји се у томе да се тумач стави у службу овом циљу 23 ). Верност слову закона, која на њ не пази, јесте пасивна опструкција. § 6 аустријског грађанског закон. 24 ) тражи изречно да се узима у обзир „јасна намера законодавчева". Под законодавцем подразумевао се у своје време цар. Данас је законодавац једна само замишљена личност. Јер навикама нашега мишљења одговарада се воља приписује једном субјекту, који има способност хтења. Са психологијом ова воља нема никаква посла. Међу тим воља редактора закона није ни данас, као што није била ни раније, обавезна. Ми полазимо од историјског тумачења, јер „намера законодавчева" понајпре произлази из циља, ради којега је закон био донесен. Али историјско тумачење не даје увек сигуран одговор. Ни првобитни циљ није за сва времена меродаван. Закон није тренутна него трајна изјава воље. Ако циљ којему се тежило није био постигнут или ако је отпао, ипак се могу појавити друга
21 ) § 635. Ималац фидеикомиса може једну трећину фидеикомисног добра задужити, или — ако се фидеикомис састоји у капиталима — једну трећину од њих подићи. За ово му није потребан пристанак очекивалаца нити старалаца, већ само одобрење редовне судске власти. 22 ) Једна одлука Врховног Суда каже: !Опште је начело тумачења и то да је у сумњи законодавац хтео донети један користан а не штетаи пропис. 23 ) КеЈсће1, ОезеЈг ипс! КЈсМегзргисћ, О. 2. 1915, стр. 67: „Једну законску одредбу треба тако протумачити да се она приказује као највише могуће погодно средство за постигнуће законодавног циља, којему се том законском одредбом тежи". 24 ) § 6 аустијског грађ. зак.: „Закону се у примени не сме придавати никакав други смисао до онај који произлази из властитог значења речи у њиховој вези и из јасне намере законодавчеве". В' § 8 србијан. грађ. зак.