Branič
16
„Б Р А Н И Ч"
право на туђу ствар, из чега следује да нико не може имати сервитут на својој ствари. Да ли таква конструкција службености није, у истини, претпоставка коју треба доказати, или, другим речима, да није унапред (априори) постављена, а тек је ваља доказати. То је, одиста, закључак јуриспруденције у овом питању. Са гледишта ове јуриспруденције, што ће рећи на основу мерења интереса, даје се једно друго решење питања. Хек (шеф школе интересне јуриспруденције) мисли као и Јеринг да је допуштена службеност на својој ствари 2 ). Али он то тако мисли зато што налази да има извесних интереса чија заштита захтева такво решење. Споразум код службености између једног власиика и другог није никакво чаробно средство, које је из некаквих неиспитаних разлога било неопходно. Споразум обезбеђује прибавиоца службености против једностране инициативе отуђивача. Где су прибављач и отуђивач идентични, ту онда отпада споразум, јер он није потребан. Споразум је дакле као средство обезбеђења против отуђивача потребан само када су прибављач и отуђивач различита лица, што је и нормалан случај. Овом решењу се у најновије време придружио и Савезни суд, у толико, на име, што он признаје, сада, да томе не стоје на путу позитивноправна правила или правила мишљења (логике). Али он мисли да би то ипак било противно закону, јер ако није једнострана изјава циљ §-а 873, из тога се не сме закључити да се може, у недостатку изричне законске одредбе сматрати да је споразум непотребан. Са гледишта интересне јуриспруденције међутим, то је несретно буквално тумачење. Јер по њему важно је измерити интересе; и, ако решење задовољава интересе, оно је онда сасвим логично (исправно). На крају суд је променио своје држање и овога пута он се помогао сматрајући да ту има празнине. По њему је законодавац раније могао узети у обзир потребу за таквом службености; али данас односи су се променили. Питања која се односе на службеност задају многе муке теорији међународног праваи међународним судовима. Тамо још није рашчишћено не само питање о природи службености него да ли она и постоји; судови су колебљиви а теорија њихове пресуде, једне и исте, тумачи на врло различите начине. Познат је спор о риболову у Северном Атлантику између Сједињених држава и Велике Британије, о коме је донео пресуду 1910 Међународни арбитражни суд. Исто тако познате су и пресуде овог суда о питању острва Аландских, од 25 јуна 1931 и о спору \У)тћ1ес1оп од 17 августа 1923. У свима тим пресудама суд приступа питању на сличан или и исти начин и решава га по истом методу. Професор Бадеван, који је посветио нарочити чланак пресуди о риболову
2 ) Неск, 1п1еге$8епјигЈ5ргис1епг, 1933, стр. 7 и стр. 8—9.