Branič

92

„Б Р А Н И Ч 1

пуније сбразује увиЕерзалност (јединство) него у области Материалиога Приватнога Права: односно овога последњега Права, постоји много више разлика између законодавстава) појединих земаља него што је то случај са Материалним Кривичним Правом. Па ипак, и ако је тако>, дешава се врло често да извршилац једног дела кажњивог по, кривичном. закону свих држава 1 оотане некажњен. Откуда то? То долази од и због начела териториалности кривичних закона: држава кажњава само кривична дела учињена на њеном земљишту (без обзира на држављанотво учиниоца дела) и, по правилу, 2 ) не бави се кажњавањем кризичних дела извршених изван њене територије т. ј. у иностранству (не водећи рачуна о томе да ли извршилац кривичног дела није, можда, њен држављанин) 8 ). Из тога излази да је, у принципу, за једну државу равнодушно то што је један деликат универзално кажњив (т.ј. кажњив у свима државама) само! ако> ониије извршен на њеном земљишту. Неморалност (Пттогајке) једре кажњиве радње не тангира државу, ако се та радња догодила у иностранству. Разлику између моралнога и неморалнога држава има у виду само ако се тиче њене територије: изван ове, нема, с гледишта кривичнога закона једне државе, ни моралне ни неморалне радње или, још боље, свако дело извршено у и н ос т р а н с т в у представља, са становишта кривичнога закона извесне државе, једну допуштену радњу, пошто је закон те државе, јер јене кажњава, тиме, прећутно, не забрањује. И државе у оваквом схватању карактера једног људск:ог делања иду, што се тиче међународиих одроса, дотле да о-стављају не1кажњеног делинквента чак и кад би он једнога дана дошао на њихову територију: ова ј делинквент није делинквент, чим је он учинио кривично дело у иностранству, без обзира на тежину самога дела са гледишта морала 4 ). Па тај начин, може се десити да једно дело кажњиво свима кривичним законодавствима остане без

2 ) Ми кажемо: по правилу, јер има изузетака од принципа териториалности кривичних закона: извесна кривична дела (најчешће кривична дела против државе) гоне се чак и ако би била учињена у иностранству па ма и од странаца. Овде има детаља у које ми не можемо улазити у своме извештају. Напомињемо само да Кривични Законик Краљевине Југославије од 27. Јануара, 1929. год. садржи изузетке од принципа териториалности кривичних закона у §§ 4.-7. (ти изузетци су: универзалност и држављанство). 3 ) Наш Кривични Законик од 27. Јануара, 1929. год. који у § 6. предвиђа одс^упање од принципа териториалности кривичних закона у корист принципа држављанства отишао је тако далеко да, у случају када се један југословенски држављанин налази на територији Краљевине или би овој био екстрадиран, он би могао бити суђен за сва злочина и преступна дела која је учинио у иностранству, тако да овде, под реченим условима, начело териториалности кривичних закона не постоји по Југословенском Кривичном Законику. В. овде дело од велике вредности Г. Д ,Ј -а Михаила П. Чубинскога, проф. Универзитета, Научни и иракшачни коменшар Кривичног Законика Нраљевине Југославије од 27. Јануара 1929. Београд, стр. 36. (Ново, друго, издање од 1934. Београд, са Новелом од 9. Октобра, 1931. год.). 1 ) Разуме се, ми горе претпостављамо да није један од случајева одступања од при-аипа териториалности кривичних закона, што се поименце дешава кад се тиче мданика једне државе који се, пошто је извршио какво кривично дело у иностранству, врати у своју земљу или је екстрадиран: у том случају, модерна законодавства теже све више и више усвајању принципа националитета т. ј. универзалности кривичних закона- в. на пр. § 6. нашега Кривичнога Законика.