Branič

ЕВОЛУЦИЈА ОДГОВОРНОСТИ

335

Исти је суд истакао и принцип, да је „једна од главних дужности хотелијера да обезбеди потпуну сигурност путника који су код њега настањени'', принцип који може да» има недогледне последице. Уговорна се одговорност развија; она гони пред собом деликтну одговорност, и можемо се запитати да ли ' судови неће једнога дана, прогласити да је лекар или хирург уговорно обавезан да накнади штету коју би причинио својим пацијентима, погрешном дијагнозом или неблаговременом или несрећном интервенцијом. Уговорна одговорност осваја све више терен; она се шири као уље и не зна се где ће се, у своме брзом току, зауставити; једно је извесно: она се развија исто онако као и одговорност у опште, пошто, захваљујући њој, оштећени може лакше и сигурније да добије правичну накнаду. Теорија уговорне одговорности дејствује као трансформатор високбг напона: појачавајући одговорност она, у исти мах, мења и њену природу. * После овако дугог излагања, време је да застанемо, да бацимо уобичајени поглед по хоризонту и да завршимо. Закључци који се могу извести из овако сумарног излагања проблема одговорности, могли би се овако прецизирати: 1°. Најпре — а то је у овом питању најзначајнија и најважнија појава — проблем одговорности је добио толико замаха, актуелности и научног и практичног интереса, о чему правници из ранијих векова нису никада ни помишљали; он данас доминира целим облигационим правом, целим друштвеним животом. 2°. С друге стране, законодавац, јуриспруденција и наука труде се да разним начинима и проученим техничким сретствима помогну оштећенима а нарочито да им осигурају, у погледу доказа и положаја у парници, што је могуће повољнију ситуацију. 3°. Затим, одгрворност иде ка објективизацији; ризик се истиче на супрот погрешки и гони је пред собом. Тиме нећемс да кажемо да ће стара теорија аквилијанске погрешке бити напуштена, већ да је њена недовољност очигледна и опште призната све више и више. Одговорност има два пола, објективан пол, на коме влада ризик, субјективан пол, на коме влада погрешка, и око ова два пола окреће се цела теорија одговорности. 4°. Најзад, намеће се још једна и последња констатација и она се састоји у великој части која се мора указати јуриспруденцији. Као што сте могли и сами приметити, еволуција одговорности се развија под минималним утицајем законодавства; она је поглавито дело јуриспруденције, која је умела, како у Француској и Белгији тако и у другим земљама, да изведе сјајно решење из текстова и принципа који су јој стајали на расположењу а које је она успела врло умешно да прилагоди потребама времена, са пуно смисла за практичну стварност и са заиста дивном оштроумношћу; захваљујући њој,'могло се само десит#, по речима Јеап Сгие1-а, једног од најбољих француских правника, да се наука доста рано ослободила стега, могло се десити „да право езолуира и поред непомичног законодавства", а при свем том, су-