Branič

376

.БРАНИЧ'

идеалном стицају са делом из § 226 кр. зак. — 61 кр. зак. Стога је Касациони суд на основу § 338 од 5 ксп. због ове повреде материјалног закона из тач. 2 § 337 ксп. поништио пресуду Окружног суда према опт. Драгославу у погледу квалификације и казне и на основу § 346 тач. 3 ксп. осудио оптуженика на казну за једно дело из § 228 у в. § 226 кр. зак. као што у диспозитиву гласи. По § 304 крив. зак. заблуда је, као недосташак свесши о неисшиносши онога што се износи или ироноси, релеваншна само у случају, ако се овај недосташак свесши о неисшинишосши не може учиниоцу уиисати у нехаш. (Пресуда Касационог суда у Београду од 22 фебруара 1934. год. Кре. 68). Уважујући захтев Врховног Државног тужиоца за заштиту закона, цитиран у предњим одлукама, Касациони суд је нашао: „Окружни суд је нашао да према опт. Др. Ј. нема места примени § 304 к. з. наводећи као разлог, да је за примену овога прописа потребно „да се тврђење оптужениково оснива на таквим околностима и чињеницама на основу којих је он могао објективно стећи уверење о томе да су инкриминисани изрази за које је оптужен истинити." Овакво схватање појма заблуде нетачно је. Општи појам 'заблуде дефинисан је у § 19 к. з. по коме је заблуда недостатак свести о иа коме од битних обележја бића кривичног дела, била она стварне или правне природе. У § 304 к. з. овај општи појам о заблуди сужен је само у толико што је према овом пропису заблуда као недостатак свести о неистинитости онога што се износи или проноси релевантна само у случају ако се овај недостатак свести о неистинитости не може учиниоцу уписати у нехат. Међутим и према § 304 к. з. као основни елеменат у појму заблуде јесте недостатак свести а овај моменат је искључиво субјективне природе, јер се заснива на субјективној оцени чињеница из којих се изводи зикључак да је истина оно што се тврди. Према томе, при оцени питања да ли је било места примени § 304 к. з. према опт. Др. Ј. суд је био дужан да оцени: 1, да ли је он знао ца су његови инкриминисани наводи неистинити у погледу проношених чињеница; 2, па ако би утврдио да он за ову неистинитост није знао, онда да цени да ли му се то незнање може уписати у нехат, јер ако је оптужени стекао уверење да су те чињенице истините услед свога нехата, заблуда би била ирелевантна. Због тога, тек по оцени свега тога може се донети правилна одлука о примени или непримени § 304 к. з. на овај конкретни случај, Оваквом пак оценом питања о постојању заблуде какву је призивни суд дао, суд је повредио закон у пропису § 304 к. з." Према § 311 од. II к. з., и код дела која се гоне по службеној дужносши истинитост чињеница може се доказиваши и другим доказним срешсшвима, а не само аравноснажном осудом ако гоњење није доаушшено или није изводљиво. (Пресуда Касационог суда у Београду од 22 фебруара 1934. год. Кре. 68). Поводом уважења захтева за заштиту закона Врховног Државног тужиоца, цитираног у предњим одлукама, Касациони суд је нашао: „Кад је пак суд био нашао, иако погрешно, да би из радње приватног тужиоца претстављене у напред наведеним инкриминисаним изразима излалило дело из § 318 к. з., које се извиђа и суди по службеној дужности, а по предлогу оштећениковом, онда није могао опт. Др. Ј. спречити да неистинитост својих тврђења слободно доказује, јер према § 311 од. II к. з. и код дела која се гоне по службеној дужности истинитост чињеница може се доказивати и другим сретствима, а не само правоснажном осудом ако гоњење није допшутено или није изводлјИво . Непостојање предлога за гоњење, кад је у питању дело које се гони по предлогу, претставља процесну сметњу која чини гоњење недопуштеним-§ 85 к. з. Оптуженику не може бити онемогућено да доказује истинитост свог тврђења, кад се по §§ 311 и 312 к. з. ова истинитост може доказивати, сем случајева лимитЗтивно побројаних у § 312 к. з. Изван тих случајева остаје неокрњена слобода утврђивала истинитости проношених односно изложених чињеница. Други одељак § 311 поставља правило не о забрани таквог доказивања већ о начину како се та истинитост има утврђивати кад је предмет клевете кривично дело, које се гони по службеној дужности, а чије је гоњење допуштено и изводљиво. Чим пак гоњење таквог дела није допуштено или изводљиво ма са ког разлога, истинитост се утврђује не на начин предвиђен у II одељку § 311 к. з„ јер те случајеве закон изрично изузима од тог правила, већ на начин како се.