Branič

474

„Б Р А Н И Ч"

Можда је боље претрпети се и одложити стављање иа снагу појединик закона, који изазивају издатке неподношљиве за наше државне финансије, него фиктивно задовољити једну потребу и онда покрај модерног закона који је ступио у живот, скрајати нове уредбе, силом прилика, лошијег квалитета од старих преживелих закона. А питање је да ли би се овим путем постигла каква уштеда, односно да ли би се на овај начин државна каса могла заштитити од нових издатака. Да би се могло очекивати да уиравне власти посвете већу пажњу извршењима, несумњиво је потребно, с обзиром и на нови закон о извршењима н обезбеђењима да се повећа број особља у управној струци. С стим у вези долази и потреба за већим бројем просторија. Све то изазива нове издатке, што опет пада на терет државног буџета. Затим, ма како се окретало питање будућега извршења не може се избећи да један знатан део надлежностн падне и на судове. Пре свега и по самом чл, 19. судови ће бити надлежни за доношење одлука одоз воли извршења (§§ 6 —20. Извршног поступника). Провођење извршења такође се мора једним делом оставитн судској надлежности. Када се овоме дода и чл. 33. нацрта, који предвиђа и за предмете по којима је већ започето извршење, делимичну надлежност судова, онда је јасно да судови који су иначе преоптерећени неће моћи обављати све те послове без повећаног особља, а можда и без повећања броја просторија. Дакле и овде су у азгледу новн издаци, нови терети за државну касу а резултат рада био би свакако испод просечног. Код оваквог стања ствари мишљења смо, да би се у сваком погледу постигао знатно бољи резултат да је питање спровођења извршења на територији Апелационих судова у Београду и Скопљу као и Великог суда у Подгорици, било решено на тај начин што би се општим управним властима" оставило да обаве и заврше сва обезбеђења и извршења која буду примана до дана ступања на снагу Извршног поступника и то по законодавству које је сад на снази, а да се по извршењима која буду тражена од дана ступања на снагу Извршног иоступника т. ј. од 1. јануара 1936. године у свему примени нови Закон о извршењу и обезбеђењу. Налазимо да би се оваквим решењем у истини дошло до бољег резултата. Пре свега постигло би се стварно а не фиктивно изједначење законодавства ио овој материји. Даље, спречиле би се штетне последице одколаборације судова и управних власти у предметима извршења. Затим органи управне струке не би моралн да се упознавају са сложеним системом Извршног поступника, који по својој природи не спада у њихову надлежност. И најзад, судови би били ослобођениод рада по старим извршењима, што им је чл. 33. нацрта стављено у надлежност и то у знатном обиму. Што се тиче оптерећења буџета ми смо већ раније изложили да би по солуцији предвиђеној у чл. 19. нацрта, морало да се изведе делимично повећање личних и материјалних издатака и то како у ресору Министарства правде, тако и у ресору Министарства унутрашњих послова. По нашој солуцији, отпао би сваки вишак са овога основа у буџету Министарства унутрашњих послова, јер би тамо стање остало непромењено. Чак би од ступања на снагуИзвршног поступника, посао око извршења и обезбеђења у полицији бивао све мањи, тако да би се временом буџетски терети са овога Министарства могли пренети на Министарство правде. Незнатно повећање буџета Министарства правде, имало би се покрити износом који је, без сумње, био- резервисан у пројекту буџета за оба Министарства, када је пала одлука да Закон о извршењу и обезбеђењу ступи на снагу на дан 1. јануара 1936. године.

Секретар, В. Св. СимиЋ, с. р.

Заменик претседника, Мил. П. Драговић, с. р.

Захтеб Коморе да се рочиште држе у одређени еат.

Госиодину Старешини Среског Суда за град Београл,

Београд.

Комори стижу; жадбе од адвоката, да судије разних судова одређују више рочишта или претреса у један исти час истога дана. Тако се дешава,