Branič

486

„Б Р А Н И Ч«

везано за рок, њима се могу нападати само правоснажне одлуке и поступци кривичних судова. Врховни државни тулшлац може да поднесе тај захтев ао службеној дужности т. ј. по својем нахођењу — ако сматра да је закон повређен неком одлуком кривкчног суда, или ио налогу Министра Правде који има над њим право непосредног надзора (§ 14 закона о државном тужиоштву). Ако се Врховни државни тужилац никако неби могао слагати са правним схватањем заступаним у једном таквом налогу Министра Правде, сматрамо, да може овоме изнети своје оправдане разлоге. Али ако би Министар ГТравде и поред тога остао при своме налогу, дужан је Врховни државни тужилац, као њему подређени орган, да поступи по добивеном налогу. Несумњиво је да и лица, која су тангирана неком одлуком. кривичног суда или његовим поступком — а којима би по њиховом схватању био повређен закон, могу скренути на то пажњу било државном тужиоцу било изравно Врховном државном тужиоцу. У таквом случају, а нарочито онда, ако сам државни тужилац и без претставке неке интересиране странке сматра да би постојала нека повреда закона, — дужан је доставити случај Вишем државном тужиоцу, који ће одлучити да ли га треба послатиВрховном државном тужиоцу, јер би употреба захтева за заштиту закоиа била погодна. Претставке које интересиране странке шаљу изравно Врховном државном тужиоцу, тражећи да овај у неком конкретном случају подкесе захтев за заштиту закона, може овај да цени одма сам по евентуалном' предходном расматрању односних списа, а може и да их пошаље на мишљење Вишем државном тужиоцу па да се тек онда реши — да ли ће да поднесе захтев или не. У случају да Врховни државни тужилац сматра гто своме нахођењу, да су разлози изнети у претставци неосновани т. ј. да нема повреде закона, па да зато нема потребе да се поднесе захтев за заштиту закона, он није дужан да о тој својој одлуци обавести интересирану странку која је поднела претставку, — јер она нема никакво право основано у закону да тражи подношење захтева за заштиту закона. Законодавац прописује да се захтевом за заштиту закона могу нападати само правоснажне одлуке и поступци. То значи, да те одлуке могу бити пресуде, решења и наредбе, јер се све то сматра по пропису §-а 74 к. п. судском одлуком. Њихова правоснажност тражи се зато, што се такове одлуке — у колико још нису правоснажне — могу нападати редовним правним лековима, који су горе наведени и то према природи односне одлуке. Погрешно је зато схватање многих, да се у току једног кривичног поступка ради припреме пресуде од суда донете одлуке у погледу окризљеника могу нападати захтевом за заштиту закона. Такове одлуке донете пошто је окривљеник правоснажно стављен под оптужбу могу се побијати само редозним правним лекомг који је допуштен против пресуде, јер тако изреком прописује § 329 к. п. Чим је дакле у оваквом случају још могуће нападање одлуке редовним правним леком, она није постала правоснажна,.