Branič

496

„Б Р А Н И Ч*

као феномен друштвенога живота тако и најшире и најдубље може схватити. Одвојене те две интелектуалне делатности могу доћи чак и у колизију и у неразумевање. Право и правна наука налазе се у сталном преображавању, иапону и обнављању. То је стална динамика прогреса и усавршавања, јер посматрано с једне стране као плод друштвенога живота и његове нужности право живи заједно са друштвом, а с друге стране посматрано као нешто што долази из људскога духа, што у њему постоји, у њему живи и из њега проистиче Право је идејна садржина људскога бића и живи у њему и кроз њега. Међутим као систем уређених односа и сређених појмова, намењенискључиво практичним циљевима, право као факат, као поредак, као кодекс показује извесне тенденције отпорности према променама, изменама и новинама, и пологици ствари и премасвојој битности садржи у себи један елеменат конзервативности. И баш по структури правних појмова и правнога реда ствари тај елеменат конзерзативности најјаче се изражава у примењеном праву и правној пракси. Зато је савршено природно очекивати од правника практичара да о правним институцијама и примењеном праву говори са више догматичности, са мање критицизма и са више убеђења да је постојећи ред ствари и правни поредак пун израз потреба и савршен регулатор односа друштвенога живота данашњице. Док у области правних теорија и правних доктрина долази ,до пуног израза спекулативни људски дух и његова вечита тежња да путем нових метода и нових напора изналази нове правце и решења, нову аргументацију и нове изворе, саглашавајући цео систем правнога бића идејном напретку друштвенога колектива и свих научних дисциплина данога момента и трудећи се да у овој области релативитета изнађе сигурније критеријуме за уређења и решавања друштвених односа и бољу судбину људскога бића, —- дотле код применоенога права преовлађује коментаторски дух изналажења правога смисла и значења „слова" закона, његовог домашаја и важења и смисао за субсумцију фактичних животних односа под прогшсе позитивног формалног и материјалног права. Ово последње је веома широка област људскога делања, напоран и трудан посао који апсорбује целокупну интелектуалну и моралну личност човечију, али код кога, то је кесумњиво, постоји једна лагана и потпуно логична опасност од механизирања. Опасност да закон и његови прописи постану симбол, да уравнотежена праксаи дугогодишњатумачења постану постулати н да једини етички и морални смисао правнога важења постане пуно дејство и санкција формалног и материјалног прописа, све са једним јединим образложењем сЗига 1ех зес! 1ех. Та опасност није и не сме бити стварност. Она као таква постоји, то се не може порицати, а опаснија је баш зато што претставља с једне стране потпуно оправдано умирење савести, -а с друге стране једну сигурну бусију под зашгитом ауторитета •закона. Сам проблем је у сгвари чисто интелектуални феномен у животу свакога правника практичара, то је један његов уну■трашњи, личнк, душевпи процес. Као појава, међутим, она је са-