Branič

СПОРАЗУМ О НАДЛЕЖНОСТИ СУДОВА (§ 101. ГР. П. П.) 2 67

Пре свега у питању релативне надлежности, која једино и може бити предмет уговарања странака, ове могу слободно и по својој вољи уговорити надлежност кога било суда, пазећи једино да то не буде противно наређењу §-а 101. ст. 3. Гр.п.п. Њихова воља у овом случају замењује наређење закона и у место надлежности предвиђене законом долази надлежност одређена споразумом странака, која је закон за странке те је према томе за њих и обавезна. Нема таквог законског прописа по коме би надлежност одређеног суда била уговорена само у корист тужитеља, а на коју се туженик не би могао са успехом позивати. Сем тога приликом закључења уговора не може се знати ко ће од странака у евентуалном спору бити тужитељ а ко туженик. Затим споразум о надлежности суда је саставни део уговора (у колико није уговор за себе) и као год што странке везују остале тачке уговора везује их и ова о надлежности одређеног суда. Према томе свака од странака дужна је да се у случају спора обраћа одређеном суду, исто као што је овлашћена да се на њега позива. Још је мање умесно становиште, да странке, ако то хоће, морају у уговору изрично да предвиде, да се одређени суд има сматрати искључивим. Не постоји такво правно правило да би странке биле дужне, да у приватном међусобном саобраћају употребљавају законске термине, а нити је овде у питању пропис материјалног права, кога би странке морале знати. Самим тим што странке уговарају да се у случају спора подвргавају надлежности одређеног суда произилази, да га сматрају искључивим, те то није потребно нарочито истицати. У овом питању има једна друга ствар која је могла утицати да судска пракса у решавању истог пође погрешким путем. Партија која регулише посебну месну надлежност дели се на два дела: 1) искључиву и 2) изабрану. Ова друга садржи наређења §§-а 83.—101. закључно, од којих последњи регулише надлежност одређеног суда, те би по томе изгледало да и ова последња долази у изабрану надлежност. Међутим ово није тачно. Наређење § 101. Гр.п.п. је посебна врста надлежности независна од двеју напред поменутих, те је као таква требала и она добити у закону свој поднаслов, што је свакако техничка погрешка, која не може имати утицаја на јасан пропис закона и овоме давати други смисао. Да је то тачно види се из факта, да наређења §§ 83.—99. закључно регулишу поједине случајеве изабране надлежности, а § 100. Гр.п.п. предвиђа да тужилац може подићи тужбу код кога хоће суда, разуме се од напред наведених надлежности, ако су више њих надлежни за исти спор, па тек после њега долази § 101. Гр.п.п., који регулише надлежност одређеног суда, док би, да се је и ова надлежност хтела сматрати изабраном, § 101. дошао пре § 100. Гр.п.п. У прилог овог мишљења говори и наређење § 101. ст. послед. Гр.п.п. који предвиђа, да суд сам по себи ненадлежан, у колико би споразумом странака могао да постане надлежан, постаје надлежан и тиме, што се туженик упусти у усмено расправљање о главној ствари, а није благовремено изнео приговор о ненадлежности тога суда. Ма да је и овај пропис на разне начине тума-