Branič

246

„Б Р А Н И Ч"

носи, далеко изнад осталих стоји. Та Једанаеста глава, коју сачињава § 90 Крив. законика, говори о иовраћају права и поништају пресуда осуђених лица т. ј. о правној рехабилитацији осуђеника. Само етимолошко значење појма „рехабилитација осуђеника", буди у човеку пријатно, правно и хумано осећање за ове друштвене прогнанике. Истовремено се осећа и снажан замах нашег законодавца за прихватањем најсавременијих правних истина и одбацивањем дотрајалих правних идеја и догматски уоквирених правних формула. О томе, најбоље пружа доказ и слику баш регулисање рехабилитације, као јавно-правне институције, чије је решење законодавац поставио на најмодернију основу, да мислим у томе данас нема премца, Озаквом правном делатношћу наш законодавац показао је на делу, да познаје живот и његове социјалне односе и потребе, да не негира динамику и темпо данашњег свакидашњег живота, где једна деценија, да не говоримо о столећима, своју прошлу посестриму често не може да позна ни по духу, ни по материји. Полазећи са једино, у правној науци, исправног становишта о казни као поправној социјалној мери, он је консеквентно прихватио и одговарајуће правне санкције и инструменте једног таквог правног система и његовог научног правца у кривичном праву. Али та и таква правна институција није диктирана и није дошла једино као последица таквог доктринарног исповедања, нити као резултат социјално-хуманистичких настојања у праву у корист осуђених лица, већ је једну такву установу диктирао, налагао а уједно и оправдавао и један социјално-правни политички опортунитет, оличен у основама здраве Криминалне и Социјалне политике. И као што је задатак Криминалне политике, у борби иротиву злочина, да у конкретном случа/у ирема прекршитељима и неиоштоваоцима друштвених аравила, аошто га исиита, иримени индивидуално и одговара/уће казнене санкције, исто тако је још светији задатак Криминалне иолитике, да кад оне изгубе свој гаГзоп сГе1ге, да их укине. Јер ако је казнена санкција дошла као последица непоштовања друштвених норми и угрожавања општег друштвеног интереса и реда, онда и санкције у виду споредне казне губитка частних права и њен цео казнени акцесориум аутоматски отпада, кад такав појединац пружи доказ о поштовању друштвених односа и да видљиве гарантије о томе. У томе се у ствари и састоје основни принципи Криминалне политике: поправка поправноспособних а уклањање и одстрањивање из друштва оних, који се не дају, не желе или не могу поправити, да би се учинили безопасним по друштвени ред. Па кад /е у интенцијама Криминалне иолитике, као науке, да казна има код сваког иојединца свој циљ и да се она као таква реиресивна мера и одређује ирема индивидуалним склоностима деликвента, онда она иостаје бесиредметна кад се циљ иостигне. Дакле у сваком случа/у чим се циљ иосшигне са којих је реиресија настуиила, нарочито у колико се то односи на сиоредну казну, она губи свој смисао и оиравдање да иостоји и иретвара се у обичну самовољу. Зато наука о Криминалној политици има велику дужност да с једне стране штити друштво од штетних елемената и одстрањује их