Branič

О НАДЛЕЖНОСТИ ПРОГЛАШЕЊА итд.

315

јаву последље воље, ако већ приликом смртовнице није проглашена по § 38, прогласити срески суд; (б) Друго, што сличну одредбу налазимо и у § 304 Вп. По овом законском пропису, чим суд дозна за смрт лица, чија се исправа о последњој вољи код њега чува, прогласиће је и, ако није сам оставински суд, послаће цео свој записник о проглашењу са том исправом суду, надлежном за оставинску расправу, пошто задржи код себе оверен препис исправе. Дакле, и овде се говори о суду, а не о старешини суда—иако узгред, јер одредба овог законског прописа донета је због тога, што је узето за целисходно, да се изјава последње воље, „без обзира да ли је оставински суд или не и да ли је дотично лице у његовом подручју умрло или не." Но, без обзира на питање, да ли је законодавац имао и у којој мери оправданог разлога да проглашење и отварање писмених изјава последње воље стави у искључиву надлежност старешине среског суда, изузев неких у закону споменутих случајева, о чему ће у даљем излагању бити такође речи, ово ипак нису такви разлози који би могли довести у оправдану сумњу, да се став под (1) ш Јте §-а 49 Вп. може друкче тумачити но што смо га ми горе исложили. Јер и кад старешина суда проглашује и отвара изјаву последње воље оставиочеве, иако не би био надлежан по годишњем распореду рада за рад на оставинским стварима, он ипак у том моменту дела у име суда, те се тако и једино могу разумети речи законодавца у ставу под (2) § 49 и § 304 Вп., како се вели: „Прогласиће је срески суд . . или „чим суд дозна за смрт .... прогласиће је . . ." итд. (в) Најзад, овде би смо могли да наведемо и једну одредбу Судског пословника која говори о пријему и отварању писмена упућених суду, а која, судећи по свему, није у сагласности са § 59 (1) Вп. У II одсеку Са. реч је о току судског рада, а у I гл. овог отсека о поступку са списима упућеним суду: о пријему списа и отварању. Таква писмена по § 100 Са. који долази у овој глави, прима по правилу чиновник пријемне канцеларије (§ 35 Сп.) и отвара § 102 (2) Са. Изузетак за отварање чини се са оним писменима, која су упућена старешини суда и са омотима, који очигледно или по казивању доносиоца садрже изјаву последње воље, јер ће се они, по изричном наређењу § 102 (1) Са, неотворени предати, и то писмена старешини суда или чиновнику његовог одељења судске писарнице, кога је он за то одредио, а омоаги надлежном судија. Дакле, према овој одредби Суд. пословника, ако омот садржи изјаву последње воље, он се има, предати надлежном судији — судији, који је по распореду рада одређен да ради по оставинским стварима, а не старешини суда. Само, без обзира што је ова одредба Сп., као што смо то видели, у супротности са одредбом § 59 (1) Вп., бар у колико се тиче отварања писмених изјава последње воље које се у ту сврху предају суду после смрти оставиочеве, то још не значи да се у таквом случају има поступати по овој одредби Суд. пословника, пошто је Вп. новијег датума од Сп. Судски пословиик је објављен у „С. Н." бр. 20 — 28 јан. 1933 г., а ступио је