Branič

358

„Б Р А Н И Ч*

нодавном решењу од 16-У-1845. год. В.бр. 702 потврђује овај услов, као битан за образовање задруге само истиче, да се задруга, која је већ поиојала, од потомства може и продужити, наставити, чак и од малолетних али се и тада претпоставља, да бар једна заоставша глава, задружна, мора бити пунолетна. Зашто бар само једна пунолетна? Зато, што старешине задруге, који је по§519. грађ. зак. и „наравни тутор заоставше деце", мора бити лице способно за вођење задруге и обављање правних послова. У конкретном случају ни пре.ни у моменту смрти пок. Божина, који је умро инокосан, задруге вије било, па се оно, што није постојало, није могао малолетник продужити. Остаје још, да се одговори на питање: да ли су малолетни наследници пок. Божина, унуци његови од раније умрлих синова, Радомир, Живорад и Сава могли формирати задругу по смрти пок. Божина самим тим, што су остали на заједвичком имању, наслеђенсм од претка. Касациони суд у споменутим примедбама одговвра потврдно, налазећи, да су се, без обзира на законодавно решење, које говори о продужењу задруге између пунолетних и малолетних стекли сви услови за постојање задруге: малолетни су остали да живе у заједници на наслеђеиом имању а нико није тражио деобу — § 507. грађ. зак. Апелациони суд пак налази, да самим остајањем у заједници по смрти пок. Божина, малолетни наследници сами нису могли ни природним путем образовати задругу са разлога: ^Задруга као правна институција, било да се фсрмира приролним путем, било уговором, претпоставља сагласност воља оних, који је образују, било прећутно — делом — самим мешањем имовине и зајелничким животом, било уговором. У конкретном случају малолетници нису ништа од свога имања помешали већ су по силом прилика затекли се, остали на пок. Боживом имању до рзсправе питања о наслеђу заоставштине. И зато је баш испред свега потребно да се њихов правни статус регулише у смиглу одредаба неспорних лравила закона о старатељству и грађанског законика. У погледу наслеђа они се, као малолетни, не могу изјашњавати ван својкх правних представника, па ни у погледу заједничког живота на тражења деобе — чл. 52. неспор. правила. Ако би постојао предлог стараоца, да се задруга образује а послове задруге да воде они стараоци — онда би овакав предлог имао да цени старатељски судијз, да ли је то у интересу малотетника — чл. 75. Закона о старатељству. Свега тога у конкретном случају нема, те код пок. Сава није умро као задоугар тужиоца њега, као инокосног, наслеђују најближи сродници по крви — § 402 гоађ зак.". Касациони суд је у својој Општој седници од 9. маја 1936. год. Рев. бр. 955/35 усвојио предње примедбе свога III одељења а ове против разлоге Апелационог суда одбацио. Као што се из ове одлуке Опште Седнице Касаиионог суда види, исти суд стоји на гледишту, да се задруга у смислу §§ 57. и 507. грађ. зак. може не само пролужити са малодетнима него да се мо&е природним путем и основати између самих малолетника т. ј. кад су сви наследници умрлога претка малолетни и после смрти његове остану ва имању неподељени. Грађански законик за Краљевину Србију не говори о томе, који услови треба да се испуне па да постане задруга, односно да има задружног живота, већ у §§ 57. и 507. само констотује у коме случају постоји задруга. У § 57. вели се да се под задружном кућом подразумева више пунолетних лица, самих или са својим потомством живећих у заједници. Дакле тражи се да су сва та лица, која сачињавају задругу и пунолетна. Међутим у § 507. истог законика нкје постављено као услов пунолетност задругара. Законодавним тумачењем ових прописа од 16-У-1845. В. бр. 702. објашњено је, да се, после смрти пунолетних задругара може од њиховог потомства наставити задруга, али није речено да задруга, која дотле није постојзла, може постати између потомака умрлог претка, који су малолетни. Аналогијом би се могло узети, да и у овом другом случају може природним путем постати задруга, као што то и Касациони суд у предњој своЈој одлуци узима. Али ако би се овако решење истакнутог питања примило без икгквих ограничења, онда би се дошло до тога, да би задружни живот постојао и између тек рођене деце оставиочеве, која би остала неподељена у ззједници Мислимо да се горње гледиште не би могло применити и на овакве случајеве, јер задруга, као економско привредна јединица претпосгавља, поред сродства, заједнице живота и имања и заједнички рад и привређивање, чега овде не би било. Тај заједнкчки рад би се манифестовао у раду стараоца малолетне деце. Поред тога он би био у ствари и старешина зздруге и ову би представл-ао у односу према трсћим лицима, што се не слаже са духом закона, да старешина задруге треба да буде један од задругара. Могла би се учинити концесија горњем гледишту Касационог суда само