Branič

360

,Б Р А Н И Ч"

реченом пресудом апелационог суда поништена због другог нравног схватања од стране тужене општине, као власти, како се има разумети правна прнрода продатих ствари: да ли као покретна или непокретна ствар и правне заблуде у овом погледу од стране општинских органа не могу се сматрати, као злоупотреба или крајње небрежење њених органа у извршењу ове продаје. По тлквој оцени суд је био дужан да оцени, да ли тужилачкој страни припада право на накнаду и изгубљене добити по § 819. грађ. зак.". Апелациони суд није усвојио ова примедбе, већ је дао следеће противразлоге: „Апелационо суд се не може сложити са резоновањем Касационог суда а постојању неког права тужене општине да наплату таксе за воду врши егзекутивним путем на основу својих књига, јер она ничим није доказала, да је на такав поступак овлашћена ма којим законским прописом. Што се тиче одреДбе § 465. гр. с. п. њиме је признато само празо директног егзекутирања јавних дажбина без судске пресуде али тужена општина није поднела никакав доказ о постојању ма ког законског овлашћења, по коме је се, у времену вршења јавне продаје спорне машинерије такса за потрошњу водесматрала као јавна дажбина. Према томе, по налзжењу Апелационог суда, на ову таксу не може се применити овлашћење из § 465. грађ. с. п. тако, да је општина била дужиа да претходно постојање и величину свога потраживања утврди пресудом надлежног суда, па тек потом да приступн извршењу пресуде по редовном поступку, који важи и за потраживање, који немају карактер јавних дажбина. Што се тиче крајњег необрежења тужене општине Апелациони суд не изводи из правне заблуде, односно из иогрешног правног схватања органа тужене општине о правној природи продатих ствари, како то Касациони суд мисли, већ постојање тога крајњег небрежења Апелациони суд изводи из самог факта, што су се извршни органи тужење општине у опште и упуштали у оцену и расправу питања, за које нису били надлежни ни по једном законском пропису, већ искључиво редован суд, па је тужена општина и са овог разлога била дужна да се обрати редовном надлежном суду, како за утврђивање величине свога потраживања, тако и за расправу питања, о правној природи тужиочезих ствари. Правна заблуда онако како је узима Касациони суд, не би представљала крајње небрежење, да су органи тужене општиие били у опште и надлежни за расправу и оцену питање: да ли су тужиочеве ствари покретне или непокретне, а кад то не стоји, онда ово неумесно и ненадлежно упуштање у оцену горњег питања, којим је радом проузрокована правне заблуда и штета, садржи у себи све елементе појма крајњег небрежења". Општа Седница Касационог суда одлуком својом од 5. октобра 1934. Рев. бр. 656 усвојила је поменуте примедба свога 11 одељења а ове противразлоге одбацила. Поступзјући по овим обавезним примедбама Касационог суда, Окружни суд за град Београд осудио је тужену општину да плати тужиоцу стварно причнњену штету а од тражења изгубљене добити одбио тужиоца, налазећи, да ничим није утврђено, да су органи општнне извршили егзекутивну наплату из крајњег небрежења, да би општина била обавезна за накнаду изгубљене добнти. Ову пресуду одобрио је и Апелациони суд пресудом од 25-1Х-1935 г. Рбр. 3813. Касациони суд је поништио пресуду само у погледу досуђене таксе а преко осталих жалбених навода прешао. Тих. Ивановик, секретзр Касационог суда у Београду. Две коншрадикторне одлуке Касационог суда о шумачењу § 766 грађ. зс• кона у аогледу иовраћаја мираза ире развода брака између супружника. Г. Смиљанић секретар Касационог суда приказао нам је једну одлуку Касационог суда у „Архиву" бр. 5 за мај 1936 год. по којој одлуци: муж се не може осуђивати на повраћај мираза само зато што супружници живе одвојено, и што је жена напустила стан и домицил свога мужа". Ми ћемо овде изнети једну супротну одлуку истог Касационог суда, дакле одлуку по којој може жена да тражи повраћзј мираза само ва основу тога факта, што одвојено живи, дакле, за време док брак траје, т. ј. и када брак није разведен. а) г. Смиљанић нам је у поменутом броју „Архива" приказао случај који је расправљао Окружни суд у Смедереву 1934 год., и према гледишту овога суда жена има права на повраћај мираза и пре развода брака, само на основу