Branič

438

„Б Р А Н И Ч"

опште, било пак да је у питању целисходност практпчне примене његових појединих одредаба и установа. Зато, поред већ приличног броја мање-више систематских дела о овој важној правној дисциплини, имамо и један низ ваљаних стручних монографија, чланака и расправа. У томе низу појавила се је недавно и књига г. др. Благојевића, коју овде са задовољством приказујемо. Ово обимно дело, коме његов аутор даје много скромнији назив једне „расправе", треба, по замисли пишчевој, да послужи остварењу једнога за наше приватно процесно право великога циља. Наиме, оно треба да отклони опасност поновнога зрапања у стање, које је код нас постојало пре изједначења процесног законодавства, а до чега би се могло доћи претераном егзегезом и „априорним прихватањем мишљења која су већ изражена у аустријској литератури". Један циљ заиста важан и достојан највећих напора и труда. Јер, без обзира на н>егово порекло, треба тежити томе, да се нови гр. п. п. у примени својој, што више саобрази захтевима и потребама нашега, југословенског правног живота и правним појмовима и схватањима нашега народа. Другим речима, иако је по своме историјско-правном пореклу аустријски, нови гр. п. пост., по своме стварном правном и социјалном дејству мора постати и остати „наш поступак". Али, у томе погледу, успех се може постићи само правилном применом тога поступка на реални правни и друштвени живот, онакав какав се пред судом појављује. Само кроз његову практичну примену у нашим животним приликама, нови грађански поступак може добити један други облик и други значај; само тако ће се моћи да осгвари једно сасвим друго правно стање, различито од онога из кога је овај поступак, преко свога изворника, поникао и у коме је претходно испробан и стекао глас једнога „савршеног судског механизма" или једне савршене машине за остварење права... Ми, кроз нашу судску праксу, морамо тај скелет правних и више техиичких прописа и наређења — задахнути новим духом. Иначе, тј. у колико се тиче његове вредности и целисходности као чисто научне творевине и појаве, о томе поступку је у правној науци давно већ речена готово последња реч. У томе погледу, ми бисмо тешко макар и делимично, могли да демантујемо његове ауторитативне творце и покровитеље. Поред увода, у коме се углавном говори о појму и значају процесног права, о методологији његове обраде, о методи и разним школама тумачења закона, — књига је подељена на пет готово једнаких делова —пет глава, са кратким закључком на крају. У првој глави, под насловом: Поступак у светлости свога времена, изложене су прегледно разне врсте и облици судског поступања кроз историју у разним друштвеним стањима; у другој глави говори се о праву на правну заштиту и излажу учења истакнутих претставника појединих правних школа и праваца; у трећем делу одн. у трећој глави реч је о начелима покретања поступка, а специјално: о важности тзв. инициалне радње, о условима и квалификованости за предузимање те радње (парничној легитимацији у ужем и ширем смислу), о разним врстама тужби и др. Инициалном радњом г. Благојевић назива све врсте продесних радњи, којима се покреће судски поступак, како у парничном, тако и у ванпарничном правосуђу, па и у поступку за извршење судских одлука, А парничну легитимацију у реченом смислу, тј. како стварну тако и формалну, назива квалификованошћу за иредузимање те иниииалне радње. Ови изрази нису до сада били познати у нашој правној терминологији, али мислимо, да су у основи тачни и врло подесни за научну класификаиију у обради важних правних института на које се односе. Уопште, установи парничне легитимације као таквој поклоњена је у овој књизи пажња, коју она по своме практичном значају заслужује, поред датога тачног објашњања њене правне природе, о чему у другим делима процесних права једва има и помена. — У четвртом делу су изложена начела тога поступка са доказним теоријама. Нарочита је пажња поклоњена начелима тзв. материјалне истине и слободног судијског уверења, за ко|е се г. Благојевић искрено залаже, али уз извесна ограничења. Наиме, установа тих начела биће отприлике оправдана само у толико, у колико буде послужила циљу заштите економски и социално слабијега. Али, то не може ипак бити њихов једини циљ и разлог, пошто правда није увек на истој страни, па макар та страна била и економски слабија. Нити се вредвост и значај новога грађанског поступка може ценити правилно само по тим начелима, која су такође од релативне вредности. Наиме, та начела, као и сва друга, ко ]а су са њима у вези, имају само толико стварне вредности, колико својим дејством доприносе што тачнијем, а уз то још, што бржем, што јевтинијем и што лакшем пресуђењу покренутог спора, као и остварењу оних циљева и задатака, који су материјалним правом обележени и прописани. А таква преимућства нису увек и