Branič

ДЕМОКРАТИЈА И САВРЕМЕНО ПРИВАТНО ПРАВО

503

распросграњених новина, богати индустријалац, моћни синдикат. Као да је то случајно тако и да иза група и утицајних личности, као и иза самога броја уосталом, не стоје извесне масовно изражене животне силе, економске на лрвом месту, затим идеје, интереси или организација, или најчешће сви заједно претстављајући народ преко група или појединаца. А управо те снаге иду на штету чистог демократског принципа, јер поред јединке уносе у демократско друштво и др/ге социалне вредности и колективна мерила за чију већу примену се писац и залаже у ствари током целе књиге. Нпр. разлог што у изборном надметењу законодавац није до краја отишао у свсме ласкању броју Рипер види у утицају који финансијски кругови врше на парламентарце. И он сам констатује да се повлађивањем и новцу и броју у подједнакој мери успоставља равнотежа између захтева оба табора. Но не види да се тим путем у демократском друштву истовремено и изналази опште добро и борба класа обавља на један релативно миран и легалан начин. Кад бележи да се законодовац у уговорној битци баца час на једну час на другу страну, као витез, који се увек бори за слабијег, он ће опет поновити да законодавац то чини само зато што су најслабији увек и најмногобројнији. Ма како и ова последња констатација сама по себи била поразна по резултате индивидуалистичког уређења, она нам у исто време још једном показује колико је Рипер непоправим индивидуалист. У основи је погрешно и претерано формалиетичко његово тврђење да је у демократији принцип једнакости напуштен пред жељом да се повлађује једној групи или класи. Он неће да увиди како се тиме само исправљаонај грех који је учињен према слабима увођењем апстрактне једнакости кроз Соде сш1. Тај „Законик блажених који имају" водио је рачуна пре свега о онима који нешто поседују, а мало је пажње поклањао стварању нових добара. Пошто је рад био запостављен у кодексу, он је радном свету осигуравао само привидну, чисто формалну једнакост, коју демократско друштво хоће да испуни и стварном. На томе путу фактичког изједначења оно мора да прибегава конкретној неједнакости. Али не тражи у тој околности Рипер разлоге поправци радничког полсжаја, као што ихиетражи ни у социјалној дезеритацији радних маса, ни у све пресуднијој улози коју елеменат радз,та најплеменитија функција човека, игра у савременом друштву, нити у високој моралној вредности рада као таквог или просто у хуманости. Штитећи слабије само зато што претстављају политичку снагу долази се, по Ркперу, до тога парадокса, дазакон највише пажње поклања онима који имају најмање интереса да браие друштзени поредак. „Данас већина грађана не плаћа непосредни иорез, ужива надницу која се не може сгавити под извршење, осигурана је против свих опасности живота и очекује од државе заштиту против свих могућих недаћа. Грађани демократске државе су лица у исто време неодг ворна и обезбеђена од свих ризика. Да ли та претерана заштита неће убити усталаштво и обесхрабрити дух предвиђања?" — пита се Рипер. Ова на први поглед заводљива слика за нишче демократског друштва, а тамна перспектива