Branič

ДЕМОКРАТИЈА И САВРЕМЕНО ПРИВАТНО ПРАВО 505

места одузима дириговани уговор, да је грађанин демократског друштва принуђен да уђе у онакву уговорну форму какву му је право припремило, или, ако то може, да не уговара у опште, и да је та форма све неминовнија и све прецизнија — он се не сећа да је то Дигијева теза о објективном праву која се све више потврђује и коју је он, Рипер, у више махова побијао. Чудно је исто тако да он који врло убедљиво разлаже процес диференциације у друштву у опште или у појединим професијама, не извлачи отуда и логичну последицу, наиме да тај процес захтева самим тим и диференцирано право, дакле специализацију законодавства, умножавање текстова и индивидуалисање ситуација. На место општег принципа постављају се посебна правила за сваки случај и за сваки тренутак. И захваљујући само тој серији специалних закона пролазног карактера врши се индивидуалисање ситуација, карактеристично по демократску тежњу за конкретном једнакошћу и правдом. Не треба, дакле, у тој маси нових закона видети само батргање демократије које би било последица напуштених принципа традиционалне правне технике него и знак сложенијег и динамичнијег живота и савршенијег и гипкијег правног апарата. У великим линијама узев, Рипер целу своју критику демократског права заснива, како се види, на троуглу чије су тачке: демократска мисгика, број и политички моменат. Напоменули смо да је неоправдано испуњавати демократску мистику, у колико је и има, верому непрекидан прогрес и у материалну цивилизацију. А и да то не говоримо о томе да мистика није нужно и слаба страна једне концепције: напротив, мистика је потребна свакој животној доктрини као неопходни отвор против заслепљеног позитивизма, и само она омогућава прави идеализам. Зар католицизам и либерализам, доктринег. Рипера, немају своју мистику? — Што се тиче критике броја, задовољимо се на овом месту само констатацијом да и број сам по себи вреди, јер се иза њега и гласачких кутија налазе људски животи који сви за демократију имају једнаку вредност; исто тако да је број ипак рационалније, дакле и научније мерило вредности у друштву него субјективни критериуми једне или неколицине изабраних индивидуа. А основни елеменат своје критике, политички разлог у демократији, он уопште неће. развити. Све чињенице које је претресао, као и цела историја права њега неће навести на мисао да право није искључиво техника која има самосталну унутрашњу вредност, него да је оно одувек собом носило и изразит политички моменат. Осим тога он је смео с у.ма да се ни економски ни морални моменат не даду оштро супротставити нити се могу одвојити од политичког, који је по правилу само њихова синтеза. А и датоније случај, ми не видимо зашто би политички разлог морао да се повуче пред економским или правним кад он непосредно претставља комплекс највиталнијих друштвених интереса. Неулажење у социалну позадину политичког један је методски недостак Риперове анализе демократског права, који га је спречио да затвори круг своје аргументације и да својој тези пружи чврст ослонац.