Branič

148

.БРАНИЧ"

права у Југославији знатно напредовале. Наши писци су, каже, ове проблеме претресали са самосталношћу и критичким смислом. Међу њима помиње г.г. Слободана Јовановића, Живојина Перића и То.му Живановића с њиховим главним делима из области филозофије и опште теорије права; затим г. Ђорђа Тасића за кога каже да је дао и важне методолошке прилоге овој дисциплини, и Леониду Питамица, као Келсеновог следбеника, који је много радио на чистој теорији права. Даље наводи г.г. Станка Франка, Н. Катичића, Б. С. Марковића и Бориса Фурлана. Посебно место посвећује покојном професору Тарановском и г. Евг. Спекторском. И Ч1ће1т Заиег, Кесћ*5-ипс1 51аа1зрћПо5орћ1е (Еше зубЈетаНзсће Е1п{ићгип§ 1п с1аз 1ећ?пс!е Несћ! тИ ћезопЈегег Вегиск5!сћ(1§ип§ сЗег б!гбшип§еп 1га Аиб1апсЈ), 51и1(§аг1 1936. Вилхелм Сауер, професор Универзитета у Мипз(ег у, познат је и ван Немачке по својим студијама из кривичног права, из филозофнје права и из опште филоз>фпје. Он долази у ону групу савремених' немачких правника који су прихватили национал-социалистичку идеологију, али који је заступају с умереношћу и који се нису пред њом одрекли својих ранијих научних убеђења. Он и сам подвлачи у своме последњем делу да је остао веран старим схватлњима али не крије да је и национал-социализам као жива доктрина где-где утицао на њега, као на пример у формулисању трихотомије правних и социалних појава. Он је у осгаломе изразит претставник оне струје у социалној филозофији, у последње време особито често наглашаване у Немачкој, која је позната под именом културне филозофије и филозофије вредности. Сауер припада, дакле, оној врсти реалиста који хоће да искористе науку у практичне сврхе, и који, посматрајући проблеме с тога гледишта, све потчињавају животном императиву, Као крајњи задатак филозофије права Сауер схвата конструисање једног непротивречног логички затвореног јединства ко]е ће обухватити целокупну правну реалност, све идеале и сва мерила вредности у свој њиховој разноврсности. Другим речима филошфија права би се исцрпљивала једном културно-социолошком сддржином обухваћеном у логичко сисгематску форму, етизирану циљем и оживљену нормом. У извођењу тога плана нас на овом месту нарочито интересује како Сауер успева да измири доктрину нациочал-социалнзма са резултатима науке која има често и са~вим друге тежње. У томе раду он се често спотиче о нациочал социализам, обилази га, прескаче и опет се налази пред њим. На првом мест 1 .' код њега у више махова долази до изражаја нотреба да помири национал-социа истичку тезу с унчверзализмом који захтева наука. Нарцистички у себе загледани наци ;нал социализам он опомиње да нас баш посматрање нашег сопственог бића о^авезује да се уживимо у т\ђа схватања, и да човек у колико се више собом бави. V то шко више мора себе да васпитава помоћу друг 'X. Да би се свој народ дубље осетио и боље разумео, морају се разумети и осетити други народи. И ма колика, вели, била дужност немачког истраживача аа се бави само немачком н.чуком, он мора да схвати стране народе, стрзне културе и туђа научна гтр-мљ ња. пошто гу у гравој н"уии сви они повезави узајамннм 1 тицањем. Таквим разлозима је Саугр принуђен да оправда интерес који указује страној науци. Но и поред тога дирљивог призора што извесне прилике при -иљавају аут ре да чудно обилазнчм путевима образложавају 1едну од најоч гледнијих и н; јприро нијих тежњи кауке и људског духа за свеобухчатом, дело Сауерово д^лект прелази у Немачкој уобичајени пр< глед иностране науке. У предговору, у једној врсти научне исповести, он изјављује да жели постачити основе је ;нои светском праву и оквир једвој светској правно! фчлозофији и оциологији. Убеђен у истоветност брига, жеља и убеђе а који нас везују, он ве -ује да ће таквим радоч најбоље послужити и својој сопственој огаџбини. Идући тим пу т ем он и народима н> Бчлкану посвећује неколико странииа. Сходно својој р;а тисгичкој методи „живога права" и желећи вероватно да пружи бар основно ибјашњење ДЈ ^ж.чвно-правне филозофије балканских земаља, Сауер ка'1актерише Балкан, по старом рецепту, као политичку ветрометину у којој се укрштају ругки, француски, енглески и нем чки утиц^ји. Говорећи о Југославији на повом месгу, он каже да се ње«о право налази под особито јаким немачким и аустоијским упливом, али да је и француски утицај неоспоран. У југословенско| правној филозофији, иако тек у стварању, налази извесне сличности с немачком. Нарочито, каже, Срби показују особите склоности ка филозофским