Branič

518

„Б Р А Н И Ч*

једно трпљење нарочите врсте: душевни бол, што се као уметник од каријере неће моћи више појављивати и усавршавати у својој уметности. О овој вредности законодавац није водио рачуна. А требао је. Ко другоме штету причини дужан је овоме исту накнадитити. Па како је и душевни бол једна вредност — негативна наравно, то је и она елеменат који се има накнадити, будући да је радњом других проузрокована. Ова се има просуђивати по општим прописима о накнади штете. Налазимо да се под речи „претрпљене болове" које законодавац у § 820 наводи, не може подвести и душевни бол. Законодавац је свакако мислио на физички бол који рана наноси повређеноме. Тако је уосталом узимала и досадања судска пракса. Па је шта више сматрала, да се штета за душевни бол не може повређеноме надокнадити, будући да није предвиђена у закону који нарочито говори о штети проузрокованој повредом тела. Те нас је то и побудило, да ова расматрања изложимо, налазећи, да повређени има права на накнаду штете и за душеви бол — ако га је стварно имао и то по општим одредбама о накнади штете. Или узмимо овај случај: дете погине кривицом извесног лица. На родитеље се не може применити § 820, јер они лично нису повређени. Нема места применити § 821 — јер их дете погинуло није издржавало. А међутим зар само имају права на накнаду за учињене издатке око лечења, сахране детета а не и за душевни бол који им је смрт детиња донела. Сматрамо дакле, да се и овде имају применити општи прописи о накнади штете. Примамо да се поједине последице деликатне радње не могу никад надокнадити тј. да се ствари поставе у првашње стање. Али, овде је законодавац прибегао ономе што је могуће међу људима: накнади у новцу. Изгубљено око се не може никада више надокнадити, али донекле новцем, може се колико толико накнадити губитак. Па и накнада за прегараљене болове је у ствари утеха — награда за ове. Према томе нема разлога не дати накнаду у новцу, као утеху за душевни бол. Можда ће та накнада пружити више могућности повређеном, да умањи свој душевни бол за изгубљеним гласом, дететом, бар у толико, што ће помоћу новца наћи неку корисну разоноду, која ће лагано стишавати његов душевни бол. И тако дакле, на случајеве накнаде штете која проистиче од повреде тела имају се применити не само законски прописи §§ 820 и 821 који о њима говоре већ и општи прописи о накнади штете — ако се утврди да она постоји — а притом не улази у ред оних вредности које су нормиране поменутим специјалним законским прописима. Оваквим ставом остварује се идеја законодавчева: да се причињена штета мора надокнадити у пуном обиму. Специјализирањем врсти накнаде штете наступеле услед повреде тела, законодавац је хтео да буде јаснији, објашњавајући своју општу замисао. Но ако у томе у потпуности није успео — он нам је дао могућности да га допунимо. Очигледна омашка је у § 821 са родитељима, које је повређени — умрли издржавао, а које он не спомиње. Исто је и са душевним болом и другим вредностима, које такође могу бити