Branič

СУДСКА ПРАКСА

543

улогу садржаннм у уложној књижици бр. 234 види: да за уложени новац поред штедионице, између осталих, према тужиоцу стоји у обавези солидарној и туженик, — те је по § 545 гр.п.п. туженик обавезан да солидарно са осталим означеним у платном налогу По 660|34-1 тужиоцу улог са интересом исплати, јер је свој потпис на изјави о солидарној обавези на самој књижици тужени С. признао за свој. Позивању туженика на пропис § 829 гр. з. у приговору на платни налог нема места кад је јасно написана и потписана обавеза о солидарном јемству, које писмено и потпис туженик није оспорио". По призиву туженика, Апелациоии суд у Београду пресудом од 4 новембра 1936 год. Пл. 1024 потврдио је пресуду Окружног суда са разлога: „Да је побијана пресуда Окружн. суда у свему правилна и на закону основана. Сви призивни разлози су неумесни, а предлози безпредметни, с обзиром, да је правилно нахођење првога суда, по овом питању у см. § 645 послед. одељ. гр. п. п. као и § 648 гр. п. п. где се, у последњем ставу такође изричито наређује, да ће се одредити рочиште за усмену расправу, а не прво рочиште. Па како је први суд у свему правилно правно образложио пресуду, то је призивни суд исту потврдио, а призив одбацио". По ревизији туженика, Касациони суд у Београду пресудом од 20 априла 1937 год. Рев. 663|35 потврдио је пресуду Апелационог суда, са разлога: Дуженик ревизијом побија пресуду призивног суда због погрешне правне оцене ствари § 597 т. 4 гр. п. п. и због недостатка у поступку — § 597 т. 2 у в § 571 т. 4 гр. п. п. Оцењујући ове ревизионе наводе, Касациони суд је нашао, да су исти неосновани, са разлога: Ревизијски разлог да је суд повредио пропис § 648 гр. п. п. у томе што када се платни налог не може уважити, онда се са тужбом поступа по прописима грађ. парн. пост. и одређује прво рочиште на коме се имају расправити нриговори из § 334 гр. п. п., неоснован је. Ово с тога, што је први суд чије је образложење усвојио и призивни суд, правилно схватио и применио пропис §§ 647 и 648 гр. п. п. одређујући одмах рочиште за усмену спорну расправу, а не претходно рочиште. И по оцени Касационог суда у случају када се уваже приговори да нису испуњени законски услови за издавање платног налога има се, без одређивања првог рочишта, одредити рочиште за усмену расправу спорне ствари, на којој ће се расправити и питања изнета у приговору на платни налог, по којима би се иначе, у смислу § 645 гр. п. п. имало да расправља на рочишту за усмену расправу у спору. Само у случају кад суд не изда платни налог налазећи да се не може уважити предлог за издавање платног налога, онда даље суд има да оцени да ли је тужба уопште погодна за усмену расправу на рочишту, па ако нађе да је тужба погодна има да поступи по прописима гр. п. п. т. ј. да одреди и прво рочиште, пошто туженој страни није ни позната садржива тужбе. У овом пак конкретном случају платни налог већ је био издат, противу кога је туженик имао законске могућности да војује и истиче све приговоре, па и приговоре који се иначе истичу на првом рочишту. Закључак Касационог суда од 2 јануара 1935 год. Рев. 663|35 којим је укинута пресуда првог и призивног суда и налога да се поступи по § 648 гр.пп. има се схватити тако да је исти упућивао први суд на одређивање усмене спорне расправе, а не и на одређивање првог рочишта, коме одређивању нема места са напред изложеног разлога. Ревизијски разлог, да главној ствари не може да говори, зато што му је поступком првог и призивног суда одузета могућност да говори о садржини исправе, солидарној обавези и јемству,—неоснован је. Ово с тога што је туженик имао могућности да ове околности истакне у приговору противу платног налога према § 643 одељ. III у вези § 645 одељ. II гр. п. п,, а из образложења пресуде првог суда, чије је разлоге усвојио и призивни суд, види се, да су приговори, у колико су били изнети у приговору против платног налога, цењени, те је туженик имао законске могућности да исте побија ревизијом, ако је сматрао да су неправилно оцењени од стране суда". Исшицање ариговора ирава службености машеријално аравна је ексцеиција и не мора се исшицати само арошавшужбом по § 94 гр.и.и. (закључак Касационог суда у Београду од 17 фебруара 1937 год. Рев. 1265). У правној ствари тужиоца Н. Т. против туженика М. В. и других због својине, Срески суд у Трстенику пресудом од 1 фебруара 1935 год. П. 198 одбио је тужиоца од тужбеног захтева, са разлога: