Branič

546

„Б Р А Н И Ч*

Преносом иуномоћства од сшране адвокаша на другог адвоката, ради засшуаања на рочишшу, овлашћење није пресшало самим свршешком рочишта, већ је овлашћен адвокаш дужан да исиуни и све обавезе које су наложене од сшране суда на овом рочишшу. (Закључак Касациоиог суда у Београду од 10 јуна 1936 год. Рек. 385). У правној ствари Р. Б. противу туженика В. П., због раскида уговора, Окружни суд у Чачку донео је пресуду због пропуштања 21 фебруара 1936 год. По-165|35 којом је раскинуо уговор склопљен између парничара. По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду закључком од 21 априла 1936 год. Пл. 527, одбацио је призив тужеие стране и пресуду Окружног суда потврдио са разлога: „Призивни разлог, да је функција адвоката Л., који је на рочишту, на коме је туженој страни наложено да поднесе одговор на тужбу, заступао заступника туженика, престала свршавањем самог тог рочишта, те да је овоме погрешно достављен закључак о предњем налогу у место да се исти достави њему Ч. као заст. тужене стране, не стоји, са разлога: Адвокат Л. био је заст. туженика на пом. рочишту, па како је на овоме наложено туженој страни да поднесе одговор на тужбу, то је овај био дужан, да о овоме налогу на време обавести свога властоаавца, тј. пуномоћника тужене стране. Пропуштање пак ове дужности, не може имати штетних последица по интересе противне стране § 134 гр.п.п. Само пак достављање закључка није од важности нити може утицати на остављени рок за поднашање одговора, јер се о том налогу закључак и не отправља већ само саопштава, те се и рок има рачунати од овог момента, према чему и достављање, које је грешчом суда учињено без правног је дејства § 338 гр.п.п. Како се призив оснива на томе да овде није било пропуштања, призивни суд се није ни упуштао у меритум, а са напред наведених разлога донео је предњу одлуку — § 565 т. 4. у в. § 567 гр.п.п.". По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду, пресудом од 10 јуна 1936 год. Рек. 385, потврдио је закључак Апелационог суда, са разлога: „Туженик у рекурсу наводи, да није било пропуштања, и да је тужени на време дао одговор на тужбу, да је туженога заступао он — В. Ч. који је услед спречености овластио Л. адв. да га само за време тога рочишта заступа; како је власт Л. престала са завршеним рочиштем, то он није ни био дужан да подноси одговор на тужбу јер за то није ни имао овлашћења; што апелациони суд налази да је г. Л. био дужан да обавести свога властодавца, не стоји то, пошто апелациони суд то није законски образложио. Касациони суд је ценио овај рекурсни навод, па је нашао да је исти неоснован са разлога, што је Ч. као пуномоћник пренео за рочиште од 16 октобра 1936 год. на г. Л. адв. сва права заступања за то рочиште које је он имао, а г. Л. је био дужан да за враме трајања овога овлашћења у см. § 23 зак. о адв. ради на повереном му послу док траје овлашћење, па како је закључак од 16-Х. 1935 год., којим је остављен рок од 7 дана за подношење одговора на тужбу саопштен г. Л., као преставнику туженика, то је он и био дужан да обавести свога властодавца о истоме, пошто његово овлашћење није престало истеком рочишта већ испуњењем горње обавезе, која проистиче са тога рочишта за које је био овлашћен. Неосновано је тврђење да апелациони суд није законски образложио сво! навод, када се из нападнутог закључка апелац. суда По 527/Н бд 21 априла 193" год. види да се је правилно позвао на § 134 гр.п.п. Најзад, туженик у оправдању рекурсних навода, позива се на наређења 5 522 гр.п.п. оа. III према коме се сваки закључак отсутној странци доставља■ написмено било да се може употребити правни лек или не. Како главни заступник Ч. није био присутан, то је суд био дужан да њему достави закључак а не Л.. коме је у моменту пријема закључка престало пуномоћије. По § 188 гпп. рок почиње тећи од дана објављивања, ако се закључак не доставља, у противном од доставе. Па како је суд по § 522 г.п.н. сматрао да туж® ников главни заступник није био присутан, то је он погрешно доставио Л. место Дале је навео да се по § 522 грпп. закључак Доставља присутним расправ странкама само онда ако се противу закључка може употребити правни лек, а п § 217 г.п.п. нема места правном леку противу закључка када је дозвољен повр