Branič

О СУДоИНИ ЗАЛОЖЕНЕ ТУЂЕ СТВАРИ ПО НАШЕМ ГР. ЗАК. 51

Па кад је Швајцарска, у којој су грађани не.мачке народности у већини и у којој су трговина и банкарство врло јако развијени, у свом закону од 1907. године одбила немачку тезу у погледу заштите прибавиоца залоге на штету трећих и углавном усвојила начело нашег § 314. гр. зак., онда наше правосуђе има још мање разлога да своје осећање правде изриче под притиском целисходности и заштите промета у интересу поверилаца обезбеђених на туђим стварима а на вапај безазлених али правих сопственика. 3. — Проаис § 314. гр. з. одговара основима здравога разума и ариродне аравице. Разлагању, као да се је приликом измене §§ 218. и 219. гр. зак. заборавило на измену § 314., нема места, јер се за законодавца не може рећи, да је заборавио на тако важан правни пропис изражен у § 314.; а да се је заиста заборавило, било је од 1849 године довољно времена за ову исправку, кад би законодавац био другог мишљења; само ствар, уколико се тиче законалавца, стоји обратно. Законодавац је у § 314. хтео и учинио намерно другу редакцију у духу римског права и заштите својине, па је овај пропис саставио баш у тако заповедном стилу и тако прецизно, како се не би нико и никада усудио да га друкчије тумачи. С тога, а кад је г. професор Живојин Перић тако изречно нагласио, да је код примене јасних прописа закона судија само један пуномоћник, који има да поступи по вољи државе изражене у закону, онда се несме путем судског тумачења применити закон противу јасно изражене воље законодавца, већ једино изменити законодавним путем. Али је велико питање, да ли ће законодавац пристати да једном усвојено правно начело о заштити својине измени у правцу гажења својине без воље сопственика. Само делање законодавца треба не само да задовољи хитну потребу своје земље, већ да створи што боље основе правди и да служи постигнућу савршенства на овом пољу. Стоји у ствари разлог, да кад се може дати више може дати и мање; али ово начело важи само кад неко има неко гтраво, па га може уступити било цело било делимично. Но кад неко нешто нема, онда нема право да уступи ни цело ни један део, јер по §-у 29. гр. з. што ко нема не може ни другом дати ни цело ни делимично. Међутим неовлашћеном уступиоцу туђе ствари у својину не признаје ни наука ни закон ни судска пракса право преноса, већ сви признају једино савесном прибавиоцу на од трећег купљену ствар својину не по праву неовлашћеног преносиоца туђе ствари, већ из нужде и то непосредно прибавиоцу на основу целисходности због његовог поштења, због државине и због одржавања постојећег стања ствари. С тога се ова непоштена радња преносиоца не може признати као неко право, а најмање се може 01е Киск1е1'з1ипд ег{о1§1 јш ићп§еп пасћ (Зеп УегзсћгШеп ићег (Ие Апзргисће дез §и{§1аићј§еп ВезИгегз. чл. 884. / Раћгтз капп, чго <3аз Оезе(г кете Аизпаћте тасћ!, пиг (Јабигсћ уегр{апс!е1 луеп!еп, <јаз сЈет РЈапсЈеШићЈрег (1ег ВезИг ап с!ег РЈапсЈзасће ићег1гадеп \Иг(1 (922 Ш. & & | Оег Ј» 1| '§'аић|"§ег Етр{ап§ег с!ег РЈапсЈзасће егћа11 с1аз Р{ап(1гесћ1, 80\уеИ шсМ ОгШеп РесМе аиз {гићегет ВезИге гиз(ећеп, аисћ с!апп, даепп с1ег Уегр{апс1ег шсМ ћеЈи§4 \уаг, ићег сКе 5асће ги уег{и§еп.