Branič

64

.БРАНИЧ'

и у осталим случајевима предвиђеним у § 113 бр. 1, 2 и 4, јесу следећи: По чл. 9 Закона којим се стављају на снагу и уводе у живот Кривични законик, Законик о судском кривичном поступку и Закон о извршивању казни лишењем слободе, одредбе Законика о поступку војних судова у кривичним делима не важе само у толико у колико су у противности са одредбама Законика о судском кривичном поступку. Поред тога Законик о поступку војних судова у кривичним делима је сталешки, специјални закон, дакле „лекс специјалис", те све његове одредбе, које нису у противности са Закоником о судском кривичном поступку имају првенствену важност, што значи да те одредбе у конкретном случају имају да допуне Законик о судском кривичном поступку у колико се односи на притварање војних лица за време мира од стране грађанских власти. Па пошто је у § 58 Законика о поступку војних судова у кривичним делима речено, да грађанске власти могу „ухватити" подофицире и редове и спровести их војној власти у случајевима кад се сумња да ће окривљени побећи, да ће се сакрити, или уништити трагове кривичног дела, или кад су ухваћени на делу или одмах по извршењу истога, а ово се не противи изрично ни једној одредби Законика о судском кривичном поступку, док с друге стране 2 од. § 114 истог Законика овлашћује да на делу затеченог може свако ухватити и предати надлежној власти, а 1 од. § 116 истог Законика, да и ненадлежни судија, па и полициска власт, имају право притворити осумњиченика у свима случајевима предвиђиним у § 113 у циљу да се притворени спроведе надлежном суду, ако је с одлагањем скопчана опасност, тако да није могуће раније од надлежног судије затражити наредбу о притвору, онда налазимо да има потпуно места и притварању војних лица у свим случајевима предвиђеним у § 113. Што се тиче случаја предвиђеног у § 113 бр. 4, о коме не говоре ни 1 од. § 120 Законика о судском кривичном поступку ни § 58 Законика о поступку војних судова у кривичним делима, налазимо да и тада, с обзиром на 1 од.§ 116 Законика о судском кривичном поступку, пошто он предвиђа притварање лица у свима случајевима поменутим у § 113, па према томе и под бр. 4, има места притварању војних лица од стране грађанских власти, јер је у интересу одржавања јавне безбедности и правног поретка уопште да се свако лице спречи у рушењу јавног поретка, па и онда кад намерава да понови кривично дело или да изврши покушано или да учини дело којим прети, ово тим пре, што само притварање једног лица, као што смо напред видели, не значи још и формално отпочињање кривичног поступка и преузимање извесне надлежности. У противном било би нелогично и противно принципима позитивног законодавства кад би, на пример, полициски редар или жандарм као орган јавне безбедности скрштених руку гледао на улици једнога војника који је учинио извесно кривично дело, па намерава да га понови, или намерава да изврши покушано или да учини дело којим прети, а да га не притвори привремено и тако спречи у рушењу правног поретка.