Branič

О СУДБИНИ ЗАЈ10ЖЕНЕ ТУЂЕ СТВАРИ ПО НАШЕМ ГР. ЗАК.

49

благовремено залогопримац може наплатити своје потраживање. Док је својина једно самостално опште право према сваком, за које је прибављање потребна савесност прибављача својине; дотле је право над залогом једно прибављено овлашћење да може залогопримац за себе остварити један од залагача добивени правни положај. С тога право над залогом није као код својине ново створено самостално опште право располагања, већ Једно право везано и у зависности од залагача. Ово право није слично са својином. Док је код правилног прибављања својине главни услов савесност прибаељача, јер је он самостални субјект над прибављеном ствари, дотле је код правилног прибављања залоге главни услов савесност и поштење залагача, јер право над залогом није самостално право прибављача, већ је у зависности од залагача и његових права према заложеној ствари. Код залагања савесност залагача остаје главни услов како у погледу својине тако у погледу самог залагања, јер се право својине правог сопственика услед залагања не гаси, било да исту залаже сам сопственик било неовлашћено треће лице. С тога се код залагања туђе ствари не могу употребити иста правна начела као код својине. Код прибављања својине главни је услов савесност прибављача, који ствар као своју држи јавно, самостално и трајно. Код прибављања залоге није важна савесност и поштење прибављача, јер он не држи ствар као своју ни јавно, ни самостално ни са намером трајности, већ је код овога главни циљ лихварство и обезбеђење потраживања као главног предмета уговора. Залога као споредни део уговора о зајму мора остати у зависности од дужника као субјекта уговора о зајму односно дуга и као сопственика заложене ствари. Јасно је, да се на случајеве залагања туђе ствари не могу и не треба применити прописи о продаји туђе ствари. По римском праву, које смо у основу усвојили преко аустријског грађанског законика, залагање туђе ствари било је ништавно, јер нико није могао туђу ствар неовлашћено оптеретити залогом, већ само сопственик непосредно или преко пуномоћника 1 ). Аустријски законодавац код залагања туђих ствари отступио је до римског права једино под утицајем дотле већ у Немачкој у интересу заштите промета усвојеног првенства залогопримца и француског начела о заштити државине код ручне залоге; али са извесним ограничењима у корист правог сопственика, да овај може на случај несавесности повериоца ништити залогу а на случај савесности повериоца узети своју ствар под теретом стварно постојећег дуга 2 ).

') РапсЗепк(еп уоп Нејппсћ Оегпћиг§, ргоЈ. \г ВегНпа 8(г. 484: „Миг (Зег Е1§еп(ћигпег капп Е^епШит иђег(га§еп. ОЈез 18( {опЈатеп(а1§гипс]5а(2. \Ует ејп >Исћ(еЈ8еп(ћитег (гасНг(, с1ег дагс! шсћ( ЕЈ§еп(ћитег. Ег ег!ап§( ћосћ$(еп8 Ег8Ј(гип§ћебКг, (аИз ег јп §и(ет 01аићеп јб(. 2 ) Соттеп(аг гит озЈеггекћЈбсћеп а11§ет. ћигдегНсћеп Оебе(гћисћ з(г. 459. — АизпаћтвхуеГзе Е^епИштзепуегдзЈаИе 1го1г Мап^е1з с1ез ЕГцепИгитз с1ез 1Јећег§е1)егз. 1. Уег§1е1сћип§ тК апс1егеп Кесћ (з8у8 (ет. Оје јт § 367 еп(ћаКепеп Аизпаћтеп уоп <3ег УтсКсаМОпзге^е! (Јез § 366 зјпс! аиб КискзЈсћ(еп {иг сНе бкћегћеК сЗез Уегкећгез, е1п§е{ићг(. 11пзег ВигдегНсћез Оезе(гћисћ ћа( с11еб{а11з, с!ет