Branič

302

,Б Р А Н И Ч"

обавезне одбране (3. од. § 174.) јер ако га оптуженик у овом случају не изабере суд ће му га по службеној дужности поставити из реда лица овлашћених за вршење бранилачких дужности. Међутим, право оптужениково у избору браниоца ограничено је само на војна лица и то на активне официре било рода или струке. (4. од. § 174.). Према томе браниоци не могу бити адвокати; они се чак не могу у поступку војних судова појавити ни као заступници других лица (в. § 179. који прописује да изосталог приватког тужиоца може да заступа законски заступник, обилазећи на тај начин адвоката). Браниоци су официри којима је редовна служба главно а одбрана споредна ствар. Мада су претпостављене старешине дужне да у оваквим случајевима ослобођавају браниоце службе за потребно време (ускраћење само у случаЈу ванредне потребе — од. 5. § 174.), ипак ретко ће у пракси браниоци моћи да ваљано изврше своју функцију. Увек ће се пред потребом одбране испречити службени интереси и логично је да вођење одбране под овим околностима не пружа велике користи како суду тако и оп-туженику. Често право оптужениково да се послужи браниоцем практично неће вредети много, нарочито ако је бранилац без правне спреме. Бранилачка дужност не може се замислити без правног образовања њеног носиоца ,па ипак у недостатку судских официра закои је дао право заступања пред војним судовима и официрима без свршеног правног факултета. Ово је оригинална одредба у ВКП. јер по Срп. КП. државни службеници уколико су били браниоци морали су имати свршени правни факултет. Јасно је да браниоци без правне спреме не могу корисно послужити ни интерсима одбране нити интересима војног кривичног правосуђа уопште. Иако је одбрана у ВКП. искључиво поверена официрима ипак се она има бесплатно да врши, па био то случај обавезне или факултативне одбране. Налазимо да ова одредба није правична ни са гледишта браниоца нити је опет у јавном интересу. Неплаћени бранилац, нарочито ако често врши улогу браниоца (наприм.: пословође у судовима код обавезних одбрана) по природи ствари није толико заинтересован у успеху одбране, јер нема ни времена да се ваљано припреми за одбрану, па је по правилу неће ни водити из уверења већ мање више по дужности. Истина је додуше да су браниоци уколико су државни службеници и по КП. (3. од. § 317.) дужни да бесплатно врше бранилачке дужности, али не треба заборавити да терет обавезне одбране у грађанским кривичним судовима сносе по правилу адвокати. Поставило се је питање да ли је чланом 20. Закона о адвокатима дерогиран § 174. ВКП. Постоји мишљење 7 ) да је одредбом члана 20. Закона о адвокатима прећутно укинута важност § 174. ВКП. (специјално 2. од.) тако да пред војним судовима могу и адвокати бити браниоци. Наводило се да је закон о адвокатима каснији закон (1ех роз1:епог) и да према томе укида ранији (1ех

') Види Акт Београдске адвокатске коморе бр. 879 од 30. априла 1930. год. Б р а н и ч. 1930. год. и чланак од Мићовића М. Саве: „Заступање адвоката пред војним судовима", у Браничу за 1931. год. стр. 7.