Branič

СУДСКА ПРАКСА

30 9

СУДСКА ПРАКСА о писмени уговор о адвокатској награди сматра се писмо странке упућ^но адвокату у коме се означавају услови заступања и обећава награда у оцентима. Срески суд за град Београд пресудом својом Бр. П.-5050/36. од 17. сеп■фмбра 1936. год. одбио је адвоката 3. Р. од тражења да му суд досуди адвонатску награду а из разлога: „Тужилачка страна навела је у тужби и на данашњој расправи да је за туженог обавила извесне правне послове са успехом, т.ј. да је издејствовала да се туженику поврати 18.077,25 динара, колико је царинска власт попешно наплатила од њега и да је туженик као награду за те обављене шслове пристао да плати тужиоцу 25% од горње суме, али да му ту обе1ану награду није платио, па је молила суд да пресудом осуди туженог да ј)ј ту уговорену награду плати. Туженик је на данашњој расправи навео, џ је тужиоцу обећао награду под условом да му односна сума буде исплана и предата и да тужилац тај услов није испунио, јер је скоро цела сума фдржана за порезу а није исплаћена туженику. Осим тога оспоравао је е^жност уговора на основу којих тужилац тражи награду, наводећи да исти ису састављени у прописној форми. „Суд је нашао: „Закон о адвокатима у свом § 27. прописао је за уговор о адвокатој награди искључиво писмену форму. Висина награде и начин плаћања Ц>рају такођер у том писменом уговору бити предвиђени. ,Како пак тужилац тужбом тражи да суд осуди туженика да му плати оворену адвокатску награду, а са тужеником нема уговора који пропије закон о адвокатима, већ подноси писмо тужениково и на њему то своје птраживање заснива, то је суд тужиоца и одбио од тражења на основу птираног законскога прописа, и пресудио као што је назначено у диспотиву под I." По призиву тужиоца, Окружни суд за град Београд пресудом својом . Пл.—41/37. од 17. фебруара 1937. г. преиначио је горњу пресуду Среског да за град Београд и досудио тужиоцу тражену адвокатску награду а из злога: „Погрешан је налаз првог суда да тужилац нема права на уговорену граду на основу § 27. Зак. о адв. Према § 27. Зак. о адв. потребна је смена исправа о награди адвоката. Поднетим писмом, од 18. априла 1935. д. уз тужбу утврђено је постојање писменог уговора о награди. Истина менуто писмено не испуњава строго услове из § 27. Зак. о адв., али кад има у виду § 29. од. II. пом. зак., да се писмена у смислу из § 27. Зак. адв. траже за послове које адвокат обавља пред судом, оно писмено од 1| априла 1935. год. довољно је за утврђење права тужиоца на накнаду тзшкова, који су произишли из заступања ван суда т. ј. пред администратзним надлештвом. „Према овоме поднетим писменом тужилац је доказао право на наг 1ду — трошкове. „Што се пак тиче питања да ли тужилац има право на реализовање о 1га уговора суд је нашао: да је признањем странака утврђено, да је тужчац са успехом обавио овај посао код царинске власти; то што пак тужшку није исплаћена цела сума коју је царинска власт погрешно наплаТ1а у суми од 18.077.25 дин. него само 3.095,25 дин., а 14.982.— дин. задкана је туженику на име дужне порезе и послата Пореској управи у Заг {5у — не значи да тужилац нема права на уговорену награду — трошкове. ј „Тужиочева је дужност била да издејствује повраћај предње суме код цзшске власти и он је то и успео. Како је пак тужилац дуговао Пореској ушви у Загребу на име дужне порезе, то се је Пореска управа и наплаза своје потраживање. Према томе, кад је тужилац успешно обавио по»о код царинске власти, то исти има права и на реализовање уговорене об(езе и да наплати свој хонорар. Тужиоца се не тиче, што је из ове суме најађена дужна пореза туженика, јер у осталом је туженик и дужан своје објезе да регулише, а регулисавање својих обавеза не може бити на штету туаоца и тужилац због тога не мора да трпи, те туженик је дужан да испув уговор како је са тужиоцем и уговорио §§ 547. у в. 21. г. Зак.