Branič

312

..Б Р А Н И Ч"

Окружни суд за град Београд донео је пресуду, којом се утврђује, да између тужиоца и туженог друштва постоји правни однос повериоца и дужника и да су тужиоци извршили пренос рударских концесија на тужено друштво само као залогу за обезбеду дуговања, које тужиоци имају према туженом друштву а да су и после овога преноса тужиоци остали једини сопственици концесија. Ценећи питање: да ли је тужено друштво преносом права својине на половини рудника по рударским књигама, суд је нашао: По § 225. грађ. зак., да неко постане сопственик извесне ствари, потребно је да исту прибави законским путем а према § 226. истог законика за свако прибављење својине потребан је пуноважан основ и закони начин. Закони начин се састоји у предаји ствари код посредног прибављања својине. По § 286. грађ. зак. пуноважан основ прибављања може бити садржан или у уговору, или у пресуди или у Закону. У конкретном случају законити начин предаје састоји се у преносу права концесије по рударским књигама. Међутим, у моменту овога преноса т. ј. у моменту предаје није постојао и пуноважан основ. Не може се рећи да је у моменту преноса овај основ садржан у уговору, јер је из накнадног уговора од 1929. г. види не само то, да уговорачи нису имали вољу, да се овим преносом уступи туженом друштву право својине на половини рудника, већ да су, напротив, изрично уговорили да овај пренос послужи само као гаранција за пет милиона динара, датих тужиоцима, која је сума, на случај усвајања опције требала да нредставља куповну цену а за случај напуштања опције зајам тужиоцу. Зато је овим уговором даље уговорено, да тужено друштво одмах пренесе на тужиоце поново делове рудника, чим му тужиоци врате горњу суму. Из овога се види, да је пренос половине рудника на тужено друштво уговорен и извршен само као гаранција за обезбеду дуга и да у моменту преноса није постојала сагласност воља уговорача, да се својина на означеним деловима уступи туженом друштву. Према томе је друштво преносом стекло само законско право за обезбеду дате суме новаца тужиоцима, које ће право престати, чим се ова сума, у случају усвајања опције претвори у куповну цену или чим ова сума буде враћена туженом друштву. Ценећи даље уговорне одредбе, којима је предвиђено, да у случају, ако тужиоци не врате дуг у року од шест месеци по саопштењу о напуштању опције, пренесени делови рудника остају дефинитивна својина туженог друштва, суд је нашао да тужено друштво није могло постати сопственик у случају да наступи услов из ове одредбе уговора, т. ј. да тужилац не врати дуг у одређеном року. Друштво је стекло заложно право. По §§ 312 и 320. грађ. зак. ако се дуг не врати, ималац залоге има само то право, да своје потраживање наплати из продајне цене заложене ствари, која се има продати посредством власти, док је по § 843. истог зак. изрично оглашен за неважећи уговор, по коме би заложена ствар имала да припадне у својину тужиоцу, ако му се дуг на време не врати. Из овог прописа не може се извести да се он односи само на покретне залоге, већ из самог његовог текста као и прописа §§ 814. и 842. гр. зак. јасно произлази да се сви ови прописи односе на све залоге, па биле покретне или непокретне. Београдски Апелациони суд је потврдио ову пресуду окружног суда. Касациони суд је делимично уважио ревизију тужене стране и преиначио пресуду Апелационог суда. Овом пресудом Касационог суда утврђује се да између тужиоца и туженог друштва постоји однос дужника и повериоца а одбија се тужбени захтев, да суд утврди, да су тужиоци извршили пренос рударских концесија на тужено друштво само као залогу за обезбеду дуговања а да су они и после овога преноса остали једини сопственици концесија Узимајућиза основ своје одлуке чињенично стање, утврђено у пресуди призивног суда, Касациони суд је претходно констатовао, да су тужиоци уговором од 1929. г. којим је измењен уговор од 1928. год., пренели на тужено друштво, без икаквих терета, својину на половину угљених рудника и то као гаранцију за примљених пет милиона фр. франака од друштва по уговору о опцији од 1928. год. с тим, да је, ако до опције не дође, друштво дужно пренети својину ових рудника тужиоцима натраг, кад они положену им суму новаца врате. До опције није дошло, што се утврђује писмом, приложеним уз одговор на тужбу а накнадним споразумом странака уговорено је, ако тужиоци не плате дуг, да право својине на рудницима, односно деловима истих, остане дефинитивно туженом друштву.