Branič

314

„Б Р А Н И Ч*

жено друштво пуноправни власник пренете половине рудника а обавезно је само — а та је обавеза тражбене природе — да тужиоцима, по исплати дужне суме поврати ове руднике. Тужбено тражење да се међу странкама утврди постојање односа повериоца и дужника основано је, јер према изложеним наводима такав однос између њих заиста и постоји. Осим тога Касациони суд је нашао, да су неосновани ревизиони наводи у погледу тврђења да забрана комисорног пакта постоји само код истовременог уговарања самог пакта и уговора, из кога потиче тражбени однос, да само зајам претпоставља примену § 843. грађ. зак. и да фидуција не заснива заложно право. Из самог овог прописа произлази, да се не тражи истовременост закључења тражбеног односа и уговора противног залози а сем тога и циљ, због кога је прописана забрана уговарања комисорног пакта, траје и после закључења уговора, из кога потиче тражбени однос. Пресуда I грађ. већа Касационог суда од 31. III. 1938. г. Рев. 69/38. Тих. И. Ивановић, секретар Касационог суда у Београду Кад суд првога степена не донесе никакву одлуку о трошковима, парничар треба да тражи допунску пресуду у смислу § 519. грпп., а неда уложи рекурс због недосуђених трошкова. По спору М. С., из Липнице, против Основне школе у Доњој Јежевици, Окружни суд у Чачку донео је пресуду због пропуштања, којом је тужену страну осудио на плаћање по тужби, али је пропустио да тужилачкој страни досуди и парничне трошкове, које је тражила по трошковнику приложеном уз предлог за доношење пресуде због пропуштања. За овим је заступник тужилачке стране у року предвиђеном у § 615. грпп. уложио рекурс и молио да суд своју пресуду допуни и тужену страну осуди на плаћање трошкова. Апелациони суд у Београду одбацио је уложени рекурс као недопуштен са следећих разлога: Рекурс у погледу трошкова могућан је и допуштен само у случају када је о трошковима и одлучено у првом степену. У овом случају одлуке о трошковима нема, те је тужилачка страна требало да тражи допунску пресуду предвиђену у § 519. грпп. и то у року од осам дана. Како је тужилац пропустио да тражи допуну пресуде, већ је уложио рекурс у року од 15 дана, то је према оваквом нахођењу суда овај рекурс недопуштен, те је Апелациони суд и донео закључак као у диспозитиву. Леон Амар, секретар Апелационог суда У случају изостанка једне парничне странке са првог рочишта, наводи дошавше странке не морају бити поткрепљени доказима поднетим од те странке, да би се сматрали за утврђене, већ несмеју бити оповргнути доказима који су већ пред судом или чињеницама које су суду опште познате. (Пресуда Касационог суда у Београду од 23. марта 1938. год. Рев. 1991/37.). У правној ствари С. М. противу Д. М., због утврђивања укњижбе права власништва, Окружни суд у Пожаревцу пресудом због изостанка од 30. јануара 1937. год. По-207/36., одбио је тужбени захтев са разлога: „Тужилац тужбом својом претставио је да је имање описано у диспозитиву пресуде погрешно и без основа убележено на име туженика Д., пошто је својина тужиочева чији је отац ово имање купио на јавној продаји од стрица тужиочевог који је одговарао за убиство стрица тужениковог. За доказ својих навода предложио је саслушање странака под заклетвом и писмене исправе. Предложио је да суд донесе пресуду којом се одобрава да право власништва на пом. имању укњижи на име тужиоца С. На прво рочиште одржано на дан 11. јануара 1937. год. туженик није дошао, те је тужилац предложио да суд донесе пресуду на основу изостанка. Суд је по званичној дужности затражио од општине села Кудреша, уверење о остатку земље туженика Д., не рачунајући имање цитирано у диспозитиву ове пресуде. Па како се из добивеног уверења Бр. 79 од 21.