Branič

342

„Б Р А Н И Ч

читих приватно правних односа међу појединцима, то је врло често могуће да се у положају веровника нађу економски слабији, који уговарају накнаду штете да би себе што боље осигурали а да би се у случају неизвршења уговора ослободили код суда да доказују стварно претрпљену штету, која за њих ни изблиза није, што би иста била за економски јаче. Код економски слабијих уговорна накнада штете треба да покрије сву њихову стварно претрпљену штету и онај интерес, који се у новчаним јединицама не може представити а који се интерес, услед тежег материјалног стања све више повећава. Уговорна накнада штете од стране радника према послодавцу обично ће бити мања. Уговорна накнада, коју би економски јачи требали да плате, у случају неизвршења уговора, увек је минимална, јер су економски слабији принуђени да и под тим условима — малом накнадом — закључе уговор. Неизвршење уговора може да проузрокЈЈе много већу штету него што је иста уговором предвиђена, али законодавац не даје могућности да се тражи и тај вишак стварно претрпљене штете. Да је уговорна накнада штете одвојена од конвенционалне казне, странка би поред уговорне казне могла тражити, по општим прописима о накнади штете, и саму накнаду штете. Теориска, и у овом случају, законодавчева претпоставка, да ће у положају веровника увек бити економски јачи, с обзиром на развој друштва, економског саобраћаја и технике, постаје неоснована. Економски слабији, у вртлогу данашње несигурности, труде се да себе што боље осигурају. Они обичко уговарају и ту накнаду штете. Та накеада штете, којом се они, услед тешког материјалног стања, обично задовољавају, минимална је. Њима треба омогућити, да траже вишак стварно претрпљене штете. Економски јачи, ретко ће пак бити у таквој ситуацији, да за себе уговоре накнаду штете мању од оне, која би евентуално наступила. Постављеие услове слабији, готово, одмах примају, рачунајући да до неизвршења уговора неће уонште доћи. Ту је законодавац добро урадио што је дао могућности, да се умерење уговорене накнаде судом може тражити. Дакле, мислимо да ће уговорена накнада штете у корист економски јачих, готово увек, покрити стварно претрпљену штету, а да ће уговорна накнада штете уговорена у корист економски слабијих, готово увек бити недовољна да покрије стварно претрпљену штету. Готово сва законодавства се труде да заштите економски слабије, па верујем да је законодавац претпостављао да ће увек економски јачи за себе уговарати накнаду штете, па зато и није дао могућности да се, вишак стварно претрпљене штете судом може тражити. Што се тиче конвенционалне казне, закључак би био тај, даАустриски грађански законик не познаје установу конвенционалне казне, која је билапозната римском праву, па према томе неоправдано, изнад § 1336 у загради стоји „конвенционална казна". Законодавац у тексту самог прописа нигде и не спомиње