Branič

,380

„Б р А Н И Ч"

потврдио, да је подизањем ове ограде спречено осветљавање, проветравање и изглед зграде. Суд налази да је тужилац у фактичком поседу зида и да је тужена. страна сметала тужиоца у поседу истога, јер се подизањем ограде зид наквашава у већој мери него када ограде не би било, што значи да је радњом туженика повређена правна сфера мирне и фактичке државине зида тужиочевог. Даље суд налази, да је тужилац и у фактичком поседу службености: осветљавања, употребе ваздуха — § 337. т. 10. и 11. Грађ. законика, јер је неоспорно да је тужиочева зграда већ била подигнута у својој садашњој висини и да је после тога туженик подигао ограду, дакле када. је тужилачка страна већ била у фактичком поседу наведених службености. Суд се није упуштао у право тужиоца на све службености, јер томе у овом поступку нема места у смислу § 551. Грпп., већ се у овом поступку имало утврдити: фактичка државина, чин сметања и благовременост тужбе, што је према наведеном и утврђено. Иако се на јужној страни зграде, у приземљу, налази оградни зид између зграде и подигнуте ограде, који је висок до два метра, ипак су самој згради одузете наведене службености, јер ограда прелази оградни зид својој висином и заклања целу јужну страну зграде прелазећи висину исте како је наведено. Туженику је стајала могућност да тужбом за утврђење докаже, да тужилац нема права на ове службености те да је он овлашћен подићи спорну ограду. Сем тога могао је и у административном поступку за издавање грађевинске дозволе за грађење предметне зграде у смислу Грађевинског законика ставити приговоре на дозволу, што он није учинио према извештају Општине Г. Бр. 8593 од 23. децембра 1937. г. из којег се види да је за издавање грађевинске дозволе тужилачкој страни за подизање предметне зграде била расправа у смислу § 89. Грађевинског закона, да је на исту позван и присуствовао туженик који није ставио никакве приговоре. Противу овога коначног закључка тужена страна је благовремено поднела рекурс Окружном суду у Тетову и предложила да се рекурс уважи, побијани кон. закључак укине са разлога: што је тужбени захтев у супротности са постављеним принципом „ко своје право ужива никога не вређа", затим са правом својине према коме се захтев појављује као изузетак који се према § 214. Гр. з. никада не претпоставља већ се увек мора доказати. Отуда је и тужилачка страна имала доказати постојање — егзистенцију у тужби наведених службености, а то није учинила. Без сумње да тужена страна има право подићи на своме месту уместо тарабе исту грађевину као и тужилачка страна, дакле нешто веће, те отуда може и тарабу као нешто мање што претставља искоришћавање свога права у мањем обиму. Погрешно суд налази да је тужена страна требала тужбом за утврђење да доказује непостојање права службености, као и то да је у поступку за издавање грађевинске дозволе требала да стави приговоре, јер тужена страна ништа не спори тужилачкој што би се њене нове грађевиие тицало да би овде имало места примени чл. 30. Уводног законика за Грпп. Међутим Окружни суд у Тетову закључком Пл-7/38. потврдио је коначни закључак Среског суда не уваживши рекурс тужене стране усвајајући разлоге првостепене одлуке и истичући да се у питање: да ли је тужилачка страиа имала право на државину зида односно зграде и службености светлости, проветравања и изгледа, односно да ли је туженик имао право подизати ограду--тарабу на свом земљишту — суд се није могао упуштатк, јер се расправа по тужби за узнемиравање поседа у смислу § 551. Грпп. ограничава само на претресање и доказивање чињеница последњег стања поседа и насталог сметања а искључено је свако претресање о праву на посед, о наслову, поштењу или непоштењу поседа. Напомена: Пошто је поступак на изложени начин правноснажно окончан туженик је поднео Среском суду тужбу за утврђење непостојања права наведених кућних службености у корист тужиочеве зграде као повласног добра. Када буде поступак по овој тужби окончан изнећемо гледиште наше најновије судске праксе по овим интересантним и у нашем праву спорним међусуседским односима. Поготову када се има у виду да су парничари у конкретном случају исламске вероисповести, којима обичаји и вера забрањују да се жене појављују на улици и јавности без фереџе.