Branič

ЗАБЛУДЕ О ЕТАЖНОЈ СВОЈИНИ

71

ховог судства, своје правно постојање заснивале на Закону о задружннм друштвима, и ако строго формално посматране то својство нису имале. Овако стање трајало је све до 15. фебруара 1933. године, када је донет први закон о етажној својини. Али овај закон, који је стварно имао да расчисти ситуацију у систему кооперација и етажне својине уместо тога ствар је још више заплео. Чланом 68. Зак. о етажној својини „кооперације станбене задруге не само да нису саображене принципима етажне својине но је њихово постојање у истом стању као и дотада допуштено и убудуће. Тако је у овој другој фази, за трајања овог закона о етажној својини створено двојство по питању и уређењу колективне својине: створена је колективна - задружна и етажна својина. Тешкоће које су оваквим стањем настале, а нарочито омогућавање и дозвола постојања кооперација убудуће, довеле су до тога, да је противу кооперативне задружне својине устао и један од њених твораца г. Наследников који се „кооперација" не само' одрекао јавно јануара 1935. године, но их чак жигосао као великим неспоразумом. Тај велики неспоразум, који је задружни систем примењен на подизању кућа за становање изазвао, са свима својим манама и штетним последицама, многе оставио без крова над главом, а многе и сасвим упропастио, исправљен је у трећој фази, доношењем данас важећег закона о етажној својини од 7. новембра 1935. године, којим је (глава VI чл. 59.—75.) укинут задружни систем за подизање зграда. Да је овако и исправно поступљено ево само неколико од многобројних узрока и разлога, који су од пресудног утицаја за стварање чистог етажног система својине: 1. Положај задругара у станбеним задругама је нејасан. Они себе сматрају власником просторија, које настањују, а у ствари то нису. То је, као једини и искључиви власник целе зграде и земљишта, једино задруга, а задругари су само уживаоци настањених просторија, изложени ризику да због неуредности осталих задругара и махинација разних шпекуланата, буду избачени из просторија, које су исплатили новцем најчешће тешко и крваво зараћеним. 2. Титулар права сопствености код станбене задруге је само задруга, јер је имање укњижено на њу. 3. Задругари ке могу да рачунају ни са каквим кредитом ако му га задруга не да, јер као што рекосмо, они нису титулари својинског права, те тако сума коју су уложили у задругу за просторије које настањују, постаје за њих мртав капитал. 4. Многи задругари у отплату хипотекарног кредита задрузи полажу известан проценат, који мањи, који већи, а поједини га сразмерно своме делу и сасвим исплате. Али исплатом они нису ослобођени обавезе и могућности да својим делом одгова Р а ЈУ ДО коначне исплате целе хипотеке, која је од кредитора стављена на цело имање. Све док постоји хипотекарни дуг они живе, иако су свој део исплатили, у једној мучној неизвестности, коју нису претпоставили стицањем крова над главом.