Branič

РЕЛИГ.-ФИЛОЗ. И ЦРК.-ПРАВ. ПОГЛЕДИ Д-ра ЖИВ. М. ПЕРИЋА 515

канона уз Велики Требник („НомоканонЂ при 6олбшомђ 'Гребникћ"). У нашој (српској) православној Цркви било је поводом питања о самоубицама, шта више и питање: да ли их треба унети у књигу („протокол") умрлих или не?! . Најзад је решено, да „свештениди треба сваки смртни случај (био он природни или услед самоубиства), да забележе у црквену књигу умрлих, с примедбом, је ли умрли опеван или не, јер црквене књиге имају смер да послуже за статистичке податке и као доказ у приватно-правним односима грађана. в ) Изгледа, најзад, да Црква забрањује свечан погреб и као превентивну забрану, да и остали Хришћани не би лако руку на себе потрзали, јер треба да знају, да их Црква неће сахранити . . . У пракси се самоубице ипак сахрањују уз учешће Цркве (али „без велике параде"), чим се од надлежног архијереја добије одобрење („архијерејски благослов", диспензација). Бивало је случајева, наравно, да се благослов и не добије . . . Али наши архијереји обично дају благослов, чим се од лекара добије „лекарско уверење", или ма какав цертификат, да је покојник извршио самоубиство у „ненормалном стању". А наши лекари тада, обично сви без изузетка, „тврде", да је дотични покојник извршио самоубиство у „ненормалном стању", јер тада и рођаци покојникови куме и богораде да им се такво уверење да, само да се црквена пратња обави! .. На сваки начин треба имати у виду и богословско-филозофску и правну мисао, да Црква наша буде у овом питању милосрднија, да прашта, да „снисходи" и да коначну казну (или награду) остави једино свемилостивом и свезнајућем Богу . . . Ми грешни људи у овом деликатном питању можемо и погрешити, тим пре што се данае судска медицина и психијатрија клоне уверењу, да се самоубиства врше при великим душевним трзајима и моралним депресијама . .. и свесно! . . „Мнћ отмшеше и азЂ воздамт," — рекао је Исус Христос ... III.) У питању стерилизације и вољног побачаја г. Перић је такође заузео оригинално гледиште, које се богословима тешко може допасти ... Ои и приликом третирања овог питања такође увлачи и своју дијалектику гледишта паганског (многобожачког) и хришћавеког учења. Према првој идеологији земаљски свет је „најбољи свет", те га треба одржати и, према томе, треба забранити како вољан побачај тако и стеридизацију. На супрот, према идеологији хришћанској, г. Перић мисли, да је земаљски свет плод зла и да је духовни свет (надземаљски) савршенији, па је одржање земаљског света безциљно, и не треба га овековечити .. . Стога, г. Перић долази до закључка да хришћанска религија тобоже није противна (?) установи побачаја и стерилизације, јер се њима тежи уништењу земаљског света, као производа зла .. , 7 ) 6 ) С.Бр. 19 септембра 1891 год. — В. „Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског Сабора, Београд 1900, стр. 38. 7 ) В. расправу г. Перића под насловом: сЈгоЈ! Уои§об1ауе е! 1а 8(егШзаМоп објављену у ВиПеНп с!е 1а Зос1е(е <3е ^е§181а1Јоп сотрагбе, 1936.