Branič

538

„Б Р А Н И Ч"

пања на снагу грађанског парничног поступка од 13 јула 1929 год. са следећих разлога: Одредба § 375 а) старог Казненог законика садржи кривично дело самовлашћа иступне природе, за чије се постојање тражи умишљај, који се код иступа чак и претпоставља. Код учиниоца, овога коивичног дела треба да постоји свест, да заузима туђе имање, односно да преорава туђу њиву, бере туђи плод и т. д. Међутим прописи §§ 548—544 грађ. парн. пост. регулишу сасвим другу материју. Тамо су у питању тако звани посесорни интердикти, којима је .једини циљ заштита фактичке државине као садањег фактичког стања од сваког узнемиравања, али таквог које није долозне природе, или пак повраћај изгубљене државине (1п1егсИс1ит геНпепсЈае и јп1ег(1Јс1ит гесирегапсЈе робзегбЈотз). Код тужиоца постоји воља да ствар задржи код себе и искључи сваког од узнемиравања (апјтиз гет кЊ) ћађепс11) а за остварење тога служе му нарочите „тужбе због сметања поседа". Овде дакле није у питању кривично дело као такво, као што је то случај са одредбом § 375 а) старог Казненог законика, већ само материјално-правна заштита државине у путу цивилне процедуре. Истина и полицијска власт, односно општински суд при пресуђивању дела из § 375 а) ст. казн. зак. ако нађе да исто постоји, повраћа у државину тужиоца, али она то не чини у улози редовног суда, већ у циљу заштите правног поретка. Та заштита државине путем кривичне пресуде је само провизорна, јер питање о праву на државину спорие ствари долази у надлежност редовних судова. Па кад наведени законски прописи грађанског парничног поступка не регулишу исту материју коју и § 375 а) старог казн. зак., онда се не може узети да је овај укинут ступањем на снагу Законика о судском поступку у грађанским парницама нити његовим уводним законом — чл. 2 Угрпп. У осталом, Законик о суд. пост. у грађ. парницама није га укинуо ни по томе, што је § 375 а) задржан у важности Законом о привременом продужењу важности законских прописа о кажњавању иступа од 31 децембра 1929 год. као доцнијим од Законика о грађ. парн. поступку а ни по томе, што је овај законик формални, који не може укидати ниједан кривични законик. Са изложеног а на основу § 16 тач. 2 Закона о своме устројству, Касациони суд на постављено питање даје следеће своје М И Ш Љ Е Њ Е: Да је пропис § 375 а) српског Казненог законика од 1860 г. — новела од 17 јуна 1861 год. и 17 јануара 1904 год. — и после ступања на снагу Законика о поступку судском у грађанским парницама од 13 јуна 1929 год. остао у важности. Одлука Опште Седнице Касационог суда у Београду од 10 јуна 1939 г. Су. Бр. 152/39. Тах. М. Ивановић секретар Касационог суда у Београду.

По § 78 од. Ш мен. зак., жираит који меницу плати дужан је своје право регреса, према осталим жирантима, употребити у року од 6 месеци или да их обавести да је противу њега подигнута менична тужба. (Пресуда Касационог суда у Београду од 9 фебруара 1939 године Рев. 1996/38). У правној ствари Д. К. противу С. П. и осталих, због меничног дуга, Окружни суд у Ужицу пресудом од 30 јула 1938 године По/92 одржао је на снази менични платни налог из разлога: „Тужилац Д. поднео је овом суду на дан 22 јуна 1938 године, меничну тужбу против Т. Ј. економа, из Крчагова, П. Б. С. трг. из Љубања и Шопаловића, В. каф. из Мачката, и тражио да суд противу истих изда менични платни налог на основу менице издате у Ужицу 20 августа 1935 године, на суму од 25.500 дин. са роком плаћања за три месеца од дана издања, а по којој су тужени С. и В. трасанти, а тужени Ј. акцептант а тужилац Д. индосант који је искупио меницу 21 јуна т.г. плативши за исту све што је наређено меничним платним налогом овога суда бр. По-149/36 од 21 новембра 1936. Тражио је трошкове а као доказе поднео оригиналну меницу и оверен препис протеста.