Branič

604

.Б Р А Н И Ч"

П. 250/1935 од 5 марта 1936 год., донео је ову пресуду: „одбија се тужбени захтев да тужени В. В. плати тужиоцу 7.500 дин." и т. д. а са ових разлога: Тужитељ тужбом својом износи да га је тужена уговором о служби од 21 марта 1935 г. упослила као путника са платом од 2500 дин. и провизијом, на посао ступио 1 априла 1935 г. а 27 1уна исте године уговором постављен за пословођу са истом платом и другим принадлежностима. У оба уговора назначено 3 месеца време пробе а што је по §§ 331 и 338 Зак. о радњама неважеће. То је после месец дана службе постао сталан намештеник и 27 септембра исте године тужена га је отпустила и са платом га измирила до краја тога месеца. Како као сталан службеник, има права на отказ шестонедељан пре свршетка календарске четврти годишта, а то је пре 31 децембра 1935 г., то му припадају принадлежности до тога времена у 7.500 дин. Молио је суд да тужену обвеже на плаћање те своте. Тужена је молила да се тужитељ са тужбом одбије, јер је први уговор престао 14 јуна 1935 г. споразумом странака а нови склопљен 27 јуна 1935 г. до 27 септембра исте године, кога дана без икаквог отпазног рока аутоматски престаје, те нема места примени § 332 Зак. о радњама. У осталом тужена је имала права да га одмах отпусти, пошто је вређао и грдио све, па и сувласника фирме, називајући га хохштаплером, без плаћања икакве отпремнине. На основу проведеног доказног поступка, суд 1е нашао, да су странке својевољно продужиле пробно време од 1 на 3 месеца уговором од 27 јуна 1935 г. и тиме нису повредиле пропис § 331 Зак. о радњама, јер је тужилац својевољно остао на проби после законског рока. Ну, како при иступању из службе није задржао право да тражи отказни рок, то је и са овог разлога донео горњу пресуду. По овоме је по благовременом призиву Окружни суд у Новом Саду као призивни суд под бр. Пл. 541/936 од 6 новембра 1936 г. донео пресуду: „призив тужитеља не уважава и побијану пресуду првостепеног суда у целости потврђује" итд. а са доле наведених разлога: Да је Срески суд правилно установио, да није повређен Закон о радњама; што су странке уговориле службу на одређено време, а закон о радњама може се применити само на оно што није уговором предвиђено. Према томе само у случају уговора о служби на неодређено време, отказни је рок један месец дана, а код уговора на одређено време служба престаје истеком рока уговором предвиђеног, као што је овде случај. Обзиром на то без важности је, да ли се тужитељ одрекао потраживања за отказно време или не, а потраживање такво с обзиром на уговорено трајање службе не може имати. Ну, по ревизији Оделење Б. Београдског Касационог суда у Новом Саду изрекло је ову пресуду: „Ревизију тужитеља уважава, побијану пресуду призивног суда преиначује, те пресуђује да тужена плати тужитељу у име главнице 7500 дин." и т. д. са ниже изнетих разлога: Ревизиони разлог тужитеља, уложен на основу бр. 2 и 4 § 597 Грпп. основан је. Призивни је суд оценио уговоре од 21 марта 1935 г. и 27 јуна 1935 г. тако да је узео да и ако су странке и оно време после месец дана пробног времена, — јер према уговорима упослење на пробу траје 3 месеца — погрешно назвале пробним временом, да је то без икаквог значаја, јер се то време (које прелази месец дана) има сматрати таковим, где је службопримац стално намештен. У погледу пак трајања тог сталног намештења, тужитељ не може бити у двојби, јер је хтео уговорити (уговор од 27 јуна 1935) време службе само до 27 септембра 1935. Заузео је за то, призивни суд, правно становиште, да у конкретном случају не треба отказивати, јер је време трајања одређено. Ту правну оцену и правно становиште призивног суда Касациони суд не може да прихвати. Није спорно међу странкама да је тужитељ како уговором од 21 марта 1935 г., тако и уговором од 27 јуна 1935 г., примљен у службу од тужене на пробу и да пробно упослење има да траје 3 месеца. Према пропису § 331 Зак. о радњама, службени однос на пробу може се закључити највише за време од месец дана, а по § 338 Зак. о радњама