Branič

58

„Б Р А Н И Ч'

стојала свест одн. могућност свести још у стању подобности за урачунљивост. Казна одређена по § 166 к. з. сасвим је довољна, да радњама предвиђеним тим зак. прописом стане на пут а с обзиром, да сдређен максимум исте не представља казну за извршено кривично дело, већ за стање неурачунљивости изазвано опијањем као такво, у коме је стању извршено какво кривично дело. При овоме не смемо губити из вида да код случаја ма и нехатног предвиђања извршења крив. дела у стању неурачунљивости изазване опијањем долази до изражаја кажњавање због случаја ас11о ћђега т саиза које је код тежих кривичних дела много оштрије него ли за случајеве предвиђене § 166 к. з. Из напред изложеног произилази и значај потребе ближег познавања асИо Нћега т саиза (протумаченог § 22 к. з.) и прописа § 166 к. з., пошто се ова два прописа према до сада реченом никако не поклапају, већ само узајамно допуњују, тако да никад скупа у конкретном случају не могу доћи у обзир.

СУДСКА ПРАКСА Ко усмрти родитеља, тај је дужан да издржава његову незбринуту децу. Др. А. К. прегазио је својим колима К. Ј. К. је после своје смрти оставила петоро малолетне деце и душевно болесног мужа. За свога живота она их је издржавала као једини члан у породици, способан за привређивање. Малолетна деца и малоумни муж, преко заједничког скрбника, тужили су Др. А. К. тражећи издржавање: малолетних синова до пунолетства, малолетних кћери до удаје, а малоумног мужа до смрти. У тужби су навели да је прегажена К. била њихов једини хранитељ, а да се могућност њене зараде кретала око Динара 1.000 месечно. Туженик је приговарао: да је отац у обавези на издржавање деце, и да се за његовог живота, та обавеза не може пренети на мајку. Што се тиче мужа као тужиоца, њему право на издржавање не даје ниједан пропис, па ни пропис из § 117 Г. з. Најзад тужиоци и пре пунолетства могу бити способни за привређивање. Окружни суд за град Београд под По 321/35/30 од 16 септембра 1938 год. уважио је тужбени захтев о издржавању мушке деце до пунолетства, женске деце до удаје, а малоумног мужа до смрти или оздрављења. Разлози суда кратки су и јасни: утврђено је да је туженик усмртио мајку односно супругу тужиоца. Утврђено је да је све тужиоце покојна К. издржавала, децу као малолетне, а мужа као малоумног. Утврђено је најзад, да је могућност њене зараде досезала Динара 1.000.— месечно. Приговори о првенственом праву оцу да децу издржава нису умесни. Није умесно ни оспоравање мужевљевог права на издржавање јер је стварно његова егзистенција зависила од рада његове покојне супруге. Накнаду штете и деци и оцу у виду издржавања, прописује §§ 31, 800 и 826 Г. з. Тужеников призив није уважен. Београдски апелациони суд, под Пл. 365/39 од 31 маја 1939 год. пресудио је као и Окружни суд. Кратки разлози призивног суда, потпуно се подударају са разлозима Окружног суда. Право тужилаца заснива се како на прописима које цитира Окружни суд, тако и на прописима из §§ 110, 115, 117, 119 и 821 Грађ. зак. Туженик је искористио и ревизију, али је Касациони суд под Рев. 1923/39 од 7 новембра 1939 год. није уважио, већ је пресуду призивног суда у целини потврдио.