Branič

НАДЛЕЖНОСТ БАН. ХРВАТСКЕ НАШЕ ПРОЦЕСНО ПРАВО 243

шења, него у њему садржано о д о б р е њ е да се тај закључак изврши или само то и з в р ш е њ е, ако је оно већ спроведено. Дотично одобрење или извршење имају се сматрати као да никад нису били остварени, с обзиром: да је одобрење од почетка ништаво односно правно непостојеће; да у чл. 68 Зак. о акц. др. стоји да се зборске „одлуке могу извршити тек онда кад их одобри министар", и да таква дикција и нарочито речи „м о г у т е к" показују да се законска санкција за извршење без одобрења састоји у ништавости тог извршења. Услед примене §-а 135 настаје, дакле, оно правно стање које би постојало да решење у питању није ни било донето. И као што би тада управа друштва односно скупштинска већина која је изгласала одлуку била принуђена да, противу Министра који не одобрава ту одлуку или који неће да њеним поводом донесе ма како решење, употреби правни лек, тако и сада, после оглашења министровог решења за ништаво, заинтересовани акционари и управа друштва могу, уколико налазе да су у своме праву повређени, подићи тужбу на Државни савет (§ 135 ст. 3). Ако би они са том тужбом успели, противној страни не остаје ништа друго до да код редовног суда оспорава законитст скупштинске одлуке и да тражи да се она сама (не више њено извршење или министрово решење о одобрењу тог извршења) огласи на ништаву.

Др. Адам П. Лазаргвић, проф. универзитета — Београд. Надлежност баношше Жрватске и наше Процесно мраво Уредбом о бановини Хрватској предвиђени су и побројани на првом месту сви они послови, који се преносе у надлежност ове бановине. Поред осталих, у надлежност бановине Хрватске пренети су, на пример, и послови п р а в д е, односно судства и правосуђа. При томе је наглашено, да сви остали послови, тј. сви који нису изреком пренети у надлежност бановине, остају у надлежности органа државних власти на целој државној територији. Даље је такође наглашено, да исто тако остају у надлежности органа државних власги и послови који су од особитог значаја по опште интересе државе (ст. 3 чл- 2 пом. уредбе). Али се закоиодавац при овоме ближем одређивању или спецификацији надлежности државе није потпуно задовољио ни постављеним критеријумом такозваног општег интереса, сматрајући бесумње да тај критеријум, иако у основи лепо смишљен, неће увек пружити и довољно практичне сигурности. И зато је изреком наведен читав један низ разних ствари, установа и послова, који због свога особитог значаја по опште државне интересе треба нарочито да остану у надлежности државе. Ипак,