Brastvo

13

Разуздани гости не имаше стида, Оргије држали с Катом без прекида... Ал' замало црни, са ватрени знаци,

На кућу се ову навукли облаци.... Тутњило је небо, громови су били,

Од страхоте млађи по вући се Ерили.... Разбегли се гости.... престала. је хука... Чуло се је само како старац кука!...

У бупаку једном постеља му била, Гадија му разна у њој крвцу пила !... А на другом крају, да дивна вајата!... На душеци меки тамо спава Ката... Дуго није црне свести могла очи,

(а мислима тешким поче да се бочи.... Одједанпут цикне.... па очи устреми, На човека пред њом, а тај беше неми... Он прећаше прстом, оштро у њу гледа, За тим тихо неста, ко кад сунце седа... Преплашену Кату спопала је зима: Јавио се њојзи отац њезин Тима!...

(Па шта је са њиме... Ко то може знати!... Ако јоште живи, он највише пати !...) Привиђење ово слутило је страву, |

У јастуке Ката сакрила је главу... Хтела је да заспи, ал не мога слати, Једна мис'о њојзи заспат не хте дати; Беше мис'о страшна, порила јој груди: У јутру се муж јој неће да пробуди !... „Живео је доста“ тако рече мати, „Стар је и сувише.... неће нико знати...