Brastvo

139

Па снуждено стала пред црквена врата. Славила је црква, свети Ђурађ беше, Колачари своје шатре разапеше. Препуна је црква побожнога света, Молитвом и вером срца су занета.... Ишарапе свеће торе у чираци, Милогласно звучи, како поју ђаци... Проповед да збори о данашњој слави, Из олтара седи свештеник се јави, СОнажне су му речи, мелем болној души, Чула их је Ката, па се на мах скруши: „Покајте се грешни !“,... грмио је стари, „Никад није доцне, за Бога ко мари'!“.. У Катиној души ко да нешто крену, Из очију њених живља ватра сену, Надимљу се груди... отварају уста... Слушајући попу, који још не суста: Његове су речи пуне слатка миља... Кад би хтео само њу да благосиља !... Ова жеља њена бујати почела,

Да грешрти неће, томе се заклела!... Покајничка мис'о сву је обузела... Сећајућ' се греха, дрхтала је цела... Први пут се тада прекрстила Ката, Згровила се од свог старога заната,

Па полако оде..... међ' просјаке стаде, Како до њих дође ни сама не знаде; Затекла је тамо још и неког чичу,

Око ког се слепци мотају и вичу.

На чичи је брада дугачка и седа,