Brastvo

Ми

145

На две године пре мога пута, дакле 1878. г. посела је Босну Аустрија, кло што јој то одобрише јевропске дипломате из конгресу у Берлину.

Ради бржег и лавшег промета беше саграђена жељезница, тада само до Зенице. Пруга беше узана те су могли ићи само мањи вагони: поред тога је пут врло кривудао због бреговитога земљишта, а грађен је на брзу руку — те тако сам рахал могао разгледати дивне пределе босанске тим пре, што се нисам хтео упуштати у дубљи разговор с. мојим сапутницима, Немцима и Јеврејима, који путоваху у Босну, да се у њој настане и тргују.

И ако беше јесен те је плодс њива већином покупљен, ипак се на сваком кораку опажало, да је та земља богата и издашна. На многим местима још је стојао куркуруз, већином врло леп, та најобичнија и најважнија храна сиротињи у Босни.

Тек у гдекојим шљивицима плавиле су се крупне шљиве, чувене на свима јевропским пијацама; где нам воз застајаше, ту су нам под прозоре доносили Босанчићи у котарицама шљиве, но то беху само лоши остаци, а добре, пребране шљиве давно су отишле трговцима у магазе.

На неколико километара испред Добоја жељезнички пут ишао је све до Зенице долином, кроз коју протиче шумна Босна, највећа река ла западном крају балканскога полуострова, од које постаде и име овој српској земљи. Више пута су жељезне шине прелазиле ту рибом богату реку,

БРАТСТВО ТУ 10