Brastvo

Јер један беше земље издајник Вољно сам посло у витешки бој! Сад ми је осто само Зоран мој ! Па њега гледам као зорицу,

Када се-на-небу јави плаветном ; Бледам „га као капљу росице,

Ко очи своје... Та он ми је све !... Староме срцу дадох на вољу,

Па кренух амо... Пуги далеки !... Снага ме опет држи старачка ; Душа ми гори силним пламеном, Да сина евога видим, загрлим. Последњу наду мога живота !,..

ухвати се руком за чело)

(х, ала гори... гори жестоко, Ко да су десет снажних ковача По њему тешким маљем лупали... Гори и цепа... сад ће пренути Није ни шала... Тол ке жалости, Што ова глава до сад претури !... (са, уздахом

Бејах радостан !...

(с; горким осмехом)

Свет ми с' милео; Вол'о сам небо, сунце, звездице, Н—кубер—нашег—бистрог потока, Што тече _тихо—–селу на домак; Вол'о сам цвркут малих тичица; И ситне капи дажде пролећне, Јер они беху увек код мене, Синови моји — моја потпора !... А, сада, сада!.. овезде не тледам, Не гледам сунце. небо плаветно; Не слушам жубор бистра потока,