Brastvo

339

што је онда много значило, и доста било. Деда га је спремао за својега наследника — свештеника, али се он не хте запопити, јер му се није милео отраничен поповеки живот; његова је машта кројила друге планове у духу онога бурнога времена за, - ослобођење српскога народа испод турскога насиља и варварства. Као писмен и разборит, долазио је у додир са виђенијим људма, који су се често скупљали у манастиру на договор, и ту писали молбе кнезу Милошу у Крагујевац, да се сети и њихова краја, а они ће учинити све што до њих буде стајало и од њих се тражило. Такви прваци народни били су: Радојко Сајтар, из Преконоге, попа Беличко, попа Живко Нешић, попа Петар, из Грбавча, · Јован Бошковић, из Ресоваца у Голаку, Миша Митровић, из Белог Иња, и други.

Марко је са овим људма, а у договору са кнезом Милошем, дигао сврљишку нахију и Голак противу Турака 1833. год. када се придружише Србији и оних шест нахија, које кнез Милош беше добио по султанову берату, али је Порта вешто одуговлачила извршење, док томе сам кнез Милош не учини краја једним устанком, кад се Порта томе најмање надала, и имађаше пуне руке посла и у земљи и на страни. Турци у граду Сврљигу, и по другим местима, приметили су неко живо кретање у народу, и за то су строго мотрили на виђеније људе народне, с тога су се они морали ноћу састајати по селонитим местима ради договарања и већања.

— Једнога дана — причао је попа Живко и Марко —- позвасмо виђеније људе из Сврљига и Голака у манастир Свети Аранђео ноћу на договор. Ту се искуписмо повише нас из народа на већање и дотовор о народним мукама и патњама, и шта нам је кнез Милош одговорио и поручио. Па да бисмо

22»