Brastvo

266 = За почетком 1897. г., допуштено отварање српских школа у Битољском Вилајету. Ну, у колико је Веселиновић више показивао успеха, у толико више се изражавала противу њега фаланга чиновника нових погледа, која се дотле већ фој)мирала у централи у Београду и почела да експлоатише народну ствар. Као многи други ваљани наши раденици на просветно-политичком пољу у Старој Србији и Маћедонији, и Веселиновић није имао способности да се сложи са «методом» који се, захваљујући све тежим политичким приликама у земљи, све више почео да испољава у државној централи за ове послове. С врло малим изузетком, на извор ових послова почели су долазити људи који су се или тек учили, или који су били у хипнози да познају ствари које су тек узели у своје руке. Под таквим околностима, у колико је Веселиновић био изразитији у свом гледишту демократизирања народних послова у Ст. Србији и Маћедонији, у толико су противу њега све огорченију, личну, борбу водили привидно напредни, а у ствари празне · бирократе, који су се грчевито грабили о лукративне положаје, партијски и котеријски експерти и делегати, који су подржавали потребу мистериозности и у овим народним пословима. Та затегнутост и потмула борба, што се Веселиновића тиче, свршила се његовим удаљењем са народних послова у Ст. Србији и Маћедонији — Кад је министар иностраних дела, г. 1899., довео за шефа просветно-политичког одељења ондашњег управитеља Народног Позоришта, «да му у Министарству изиграва Маћедонију», први је био принет на жртву М. В. Веселиновић.

Па не само што је био удаљен са послова за које је био међу најбољима свога времена, но на њега се киди- : сало до крајњих граница неразмишљености. Ако је о овоме и нестало аката, неће се никада заборавити, да сеу питању М. В. Веселиновића, у административном расулу које

=

је у Србији држало оних година, и један чиновник ниже класе“ 5 могао натурити за компетентнијега од Главне Контроле и њених органа ! — Судбина М. В. Веселиновића Последњих :25 година баца жалостан рефлекс на наше управне кругове 4

готово свих времена. Јер, није Веселиновић био први ни последњи од способних и заслужних људи у Србији, који је доживео онако тешке дане. У беди и невољи, у коју су Веселиновића увалили баш велики грешници, било је дана када ни хлеба није имао, — Веселиновић, чија је кућа, као некога вишег представника Србије у Ст. Србији и Маћедонији, била вазда отворена за свакога доброга Србина, исправнога раденика и честитога човека.

При свем том, на Веселиновића се срећа још једном насмејала. — Кад је године 1903. требало да се у Скопљу. нађе човек који би био у стању да расплете заплет који су начинили неспособни протекционаши, апеловало. се на.