Bratstvo

__ 156.

Биће и значај поста

Е Оне институције, које нераздвојно прате човека на њетову путу кров време сматрају се нужним и директним одблесцима природе човекове. Према томе, пост кар појава, која прожима човекову активнст кроз сво историјско трајање може се третирати као постулат живота људског. Пост и поред све разноликости у којој се појављивао кров историју, може се разумети у два дела: новозаветни и староваветни, наравно да се и при таквој подели нијансирања и надаље показују, али сад су те нијансе само историјске конкретизације једног начела било, ст. заветног или нов. заветног. Чим се утврђује принципиелна разнородност ст. вав. и нов. зав. поста тиме се прећутно показује и разлика међу старозаветним и новозаветним жртвеним животом уопште. Подвлачењем начела, која се у историјском развоју условно од датих прилика оваплоћавају, ослобођени смо те за ово место незтодне потребе, да приказујемо и те разнолике физиономије у које су се та начела у току временског процеса. заодевала. |

Стари и Нови Завет као два пола религиозног живота, образовали су и два противположна вида жртвоприношења. Жртвоприношење у ст. завету почиње природом — неукроћеним стихијама и постепено прелави на природу укроћену, обрађену — поља, њиве, доместициране животиње да се заврши телом човековим Т. ј. постом, ритуалним прањем, назирејством. Стари народи били су затворени у тај круг, и њега, су успели да превазиђу само они, који су жртвоприношење протезали до духа, и дањоноћно — јотат уа Јалаћ — опседнути! мишљењем о Богу они су жртвовали и дух и тиме били и последњи беочуг на ланцу жртвоприношења старозаветнот. То су били старозаветни еванђелисти, блатовесници. Посматрајући природу и њен ритмички живот — годишња, доба — и њен стихијски живот: поплаве, оркане и земљотресе, човек је увиђао своју немоћ, и ограниченост својих утицаја на ток природног процеса, и зато је осећајући да се природа отима његовој власти сматрао, да она није његова нето Божија. Тако је старозаветних разграничавајући! своју и Божју јурисдикцију одређивао природу Богу. И кад год је равасуо зраке вида по природи човек је товорио — Божје т. ј. приносио природу на жртву и тиме отпочињао жртвени односно религиозни живот. Природа је најчешћа ст. заветна. жртва. Пољски производи и питоме животиње подвлашћени су човеку у много већој мери од природе, они су са своје: формалне стране „дело руку људских“. Човек се осећао власником обрађене природе, ради чега и теже и ређе: приноси Богу на жртву бића и ствари из своје јурисдикције. Напорност жртвеног живота у своме успону све се ви-