Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

своје столице. Један од дворских свештеника очита молитву а за њим архиепископ благослови „јастије п питије“.

Сви се прекретише и, чим домаћин седе, поседаше сви,

Душан дохвати парче огромног убруса којим беше опвичена свака трпеза, па га положи себи преко крила. Тако пето учини сваки гост, јер тај колосални убрус беше једна једноставна „салвета“.

Док се то радило и док су момци полагали пред сваких шест гостију по једну велику п дубоку зделу ив које су једновремено сви својим ложицама сркали киселу чорбу, дотле Вукашин пришану свом десном суседу:

— Ја сам мислио да је Милош Војиновић још пре ручка био пијан кад је десно од младога краља наместио уместо архпепшекопа —- јучерашњег Јована Оливера, а оно, гледај, изгледа да је тако сам Душан наредио ! |

— Видим, и биће му то неко знаменије.

— Какво знаменије2 Душан хоће да одликује Оливера што је оборио већ готову одлуку сабора, а уједно да нама покаже да не треба да се затрчавамо.

— Сигурно има много којечега да му каже!...

— Жалосно му казивање, зар не видите да Душан није ни погледао у Оливера, а камоли да му је једну реч казао. Видите ли да Душан само с Данилом п епгскопима разговара, као да му с десне стране нема никога, а Оливер једе а гледа преда се. Нашла се вила у чем није била.

— Е, не можеш ти овога нашега младога краља ухватити ни за реп ни за уши. У њега је све другачије него у других људи. Нама, Вукашине, треба свима да се добро узмемо на ум, и да добро пазиш шта он ради и говори.

Док су гости кусали чорбу, дотле се између трпеза а позади гостију скупљала маса гледалаца — јер је сваки син српеких и поморских земаља имао право да гледа како његов краљ руча са својим гостима, јер је део живот на краљевим дворима био јаван, као што ћемо даље опширније видети. Сваки, које каквим послом долазио до краљевске резиденције, или о разним свечаним приликама из радозналости, морао је видети краља, јер би га после код куће било стид казати да ни ј е видео краља, па зато је сваки најрадије ишао у дворе његове кад је време ручку или ве-

286