Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

= Носили су је у свежој води, коју су сваки дан по двапут обнављали тако, да се још праћакала када су је у Сокаљнику иввадили из бурета! — рече велики ставилац, извршујући комадање рибе, па се врати те седе опет на своје место, али и ако је сад и он јео, непрестано је стрељао очима и десно и лево и дуж осталих трпеза под хладњацима, да се увери јесу ли сви гости како треба послужени,

— болан — викну неко 6 исте ссфре — колика је оплна икра у таквих рибетина. Права је срећа што људи поједу сву-ту икру. |

= По чему је то срећа, кнеже 2

— ЏЦа зато што би била несрећа кад ба свако сво зрнце икре постало овеолика риба,

— А штор

— Па онда од самих риба не би ни великим рекама могао пловити ни најмањи чамац, а камо ли лађе, јер би све реке пресушиле !

— Ехе ! Право кажеш Бога ми! Ја на то не бих никад помислио ! E

— Џа да видиш не би то баш била велика ксерећа када би све велике реке пресушиле, јер би се онда лакше упитали за јуначко здравље с оним ђавољим Угрима, који још држе нашу Посавину и бели град!

Сви се смеју, само Душан замишљено гледа преда се. Његове мисли беху у Звечану. Онима око њега беше његово ћутање непријатно, па да бих га прекинуо један шаљивчина викну :

— 0] Милоше Војиновићу !

— 0] — одазва се велики ставилац.

— Добра ти је риба, ама знаш како је, она је научила да плива, а нама се грло свушило !-

— Помресмо од жеђи — вичу други који су јели слану рибу.

— Е, то пије моје — рече Милош — вичите великога пехарника !

— Где си велики пехарниче, Бог ти судиог — захори ве 6 разних трпеза.

— Ево, ево, — виче велики лпехарвик колико га грло

доноси, и гура GG сав зајапурен кров ону светину са својим