Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

данашњој беседи у сабору, а он ме није ни погледао и за време целог ручка није ме ни ословио... Што ли му је то требало 27

Наједанпут Оливер осети да му неко спусти руку на раме, и, мислећи да је то неко од његових другова, срдито одгурну руку и рече: -

— Остави ме на миру.

Али кад се окренуо, имао је шта да ВИДИ. Шред њим стоји млади краљ. 5

— Реци ми јуначе, како си могао јутрос устати противу мишљења целога сабора 2 дар ти не знаш да је „глас народа глас сина Божјега“ 2 — говораше му Душан тихо да не чују други људи, и ако су се ови, чим су угледали младога краља, брао тргли и оставили доста широк празан круг око њих.

— Опрости — рече Оливер тако исто тихо — ако сам тебе јутрос увредио, али Господару, ја не могох друкчије. Ја сам говорио како је по души право.

— Добро. Не говори ником ништа док не прођу ова четири дана! — рече Душан и пође даље, а Оливер оста непомично гледајући за њим.

Душан је обилазио све трпезе, здравио се са многим гостима, ословио је многе људе из народа, који су прилавили руци и скуту, и већ је хтео да се неопажен повуче на горњи спрат, кад иза једнога стуба опази некакву калуђерицу « панакмилавком на глави. Крајсве од панакамилавке беше спустила дубоко преко лица. По тој црној копрени и по златном крсту с распећем Христовим, који је имале на прсима, познаде Душан да је то игуманија некаквога манастира не српског него грчког, јер њена капа не беша, као врпеке камилавке, него на горњем крају извијена у поље. Такве духовничке капе виђао је само у Византији. Беше му криво што његов велики ставилац у оноликом свету није спазио ову гошћу, која је очевидно издалека допутовала, да јој за трпезом одреди пристојно место, и он сад лично похита да поправи учињену погрешку.

— Опрости, мајко игуманијо, што те нит ја нит ико од мојих великих дворана не видесмо пре дати одредимо пристојно место. Ходи, да то сада ја учиним — рече Душан, и хтеде да је узме за руку и поведе за прву софру, али она

Цар Душан 1, 16 941