Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

несрећа уклони, а то је да се мој питомац ожени каквом принцезом убијенога суседа... Али то је више немогуће... Он је у наручју лепе Јелисавете заборавио на дркву п државу, заборавио на све..

Јевдокија не рече ништа. Замишљено је гледала преда се.

— Ето, светла госпођо — настави отац Андоније полако, не скидајући ока с дивне Гркиње — то је она мучна ствар, у којој сам те хтео замолити ва савет... —

И хвала ти, св. оче, на части, коју ми указа тиме, Ја мислим поуздано да ти не треба очајавати.

— Али краљевић се заклео Јелисавети, а краљевска се

не пориче !

— И не треба да се пориче. Али ако та жена има доиста. срца и душе, она треба сама да одступи, она треба да учини да тај брак постане немогућан; она треба да буде хришћанка, која је кадра жртвовати своје срце, кад се по ту цену може да откупи живот, срећа, част и благостање хиљадама ближтихој с

Образи у Јевдокије беху запламтеди од одушевљења при помисли на такву племениту хришћанску жртву.

Отац Андоније устаде, па свечаним гласом, који је покашто задрхтао од узбуђења, рече:

— Благословена да си, кћери моја, и овога п онога. света за те речи, које ће учинити да безбрижно отидем с овога света Богу на истину; Олагословена да је успомена богоугодних родитеља твојих, који су тако чисту хришћанску љубави пао тор o усадили у твоје племенито срце !

Удовица га погледаше, као да га пита за смисао тога, благослова.

— Дете моје — настави Светогорац разумевши тај поглед — прибери сву снагу своје хришћанске душе, стегни своје племенито срце, да се не поколебаш на правој стави, јер ти морам рећи, чему се најмање надаш... —

Једна мисао као најстрашнија муња, севну у Јевдокијиним мислима, и лепа удовица скочи у исти мах и пребледе у лицу, као да из њега нестаде последње капи крви,

85.