Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

тиша три морамолити таквога краља да п њих узме под свој праведни скиптар. Ето, Господару, вашто ја мпелим да ти ниси могао одобрити јутрошњу одлуку вашега сабора, ето зашто ја верујем да је ти нећеш одоорити. = -

Душан скочи са столице.

— Ама ко си ти, девојко, кад умеш говорити као какав стари логетет 2 =

_ Јанићије се само смешка и глади своју дугу проседу браду. | Јелена се горко насмеја на то питање краљево.

— Ах.. да.. Иза тебе сам ја само луда девојка... И за тебе важи она мушка пословица: „дуга коса, кратка памет“. На несрећу неких девојака, пма изузетака, и од тога правила. Има их које не мисле само на то како да се допадну мушкарцима, како да се удоме за младог, лепог, високородног, богатог и силног младожењу. И кад ме пшташ, Краљу господине, откуда то ја, једна девојка, говорим као какав стари логотет, да ти право кажем. Као дете остала сам без мајке. Отац мој није пмао када да се бави мноме. Оставио ме је неким старим рођакама и једном старом врло ученом калуђеру, којп ме је учио књизи. Моја другарица у игри беше тај калуђер, моје су лутке биле његове старе књиге, и ја сам се врло радо пграла е њима, јер су биле пуне шара, свако почетно слово беше дивна слика у бојама. Кад сам толико научила читати да сам у књигама прочитала и ствари које су много лепше од свију слика у њима, ја сам све више и све страсније читала, и све више сам заволела историју славних људи и великих држава, које су некада биле на овоме свету. Мој учитељ ми је објашњавао зашто су те државе постајале велике и сплне и зашто су пропадале пи пропадале тако, да им се данас ни трага не зна. Кад сам се већ задевојчила, водила сам с мојим учитељем разговоре, који нису били нимало девојачки. Упиштах га једанпут: Зашто ово Богом благословено и еваким земаљским благом богато обдарено парче света, које лежи између три наша мора, ипје срећно и задовољно 2 Старац ми рече: Зато што је

40 Га