Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

какву велику задужбину подиже код Призрена, и како има намеру да јој приложи многе цркве и села. — Знам, светли царе, и у здрављу да је доврши -п обдариш. Ми се сви радујемо твојој побожности, и у знак моје радости, желео бих и ја да приложим колико могу тој твојој царској задужбини... У — То ми је врло драго чути, драги мој жупане, јер ја баш и хоћу да црква св. Аранђела у Призрену буде не само мој споменик, него и свију мојих пријатеља и батрудника у царству. O — Ја бих приложио моју цркву у селу Клачевишту, тако допусти високо ти царетво.— Хвала ти драги Радославе. Запиши Гојко: Преписах призренсксме манастиру дркву св. Богородице _по вољи драгога, властелина царства ми Радослава жу“ пана | Тако исто и властеличић Никола Утоличић при ложи царској задужбини у Призрену своју дркву св, Николе у селу Љубочеву. Вел. логотет записао је тај прилог да га је дао „љубавни и верни властеличић цар ства ми Никола Утоличић“. Мало је теже ишло са Младеном Владојевићем, његовом мајком и рођацима. _— i |O Цар им рече да жели заокруглити имање своје вадужбине у Призрену, и за то би му требала п црква св, Спаса у самом Призрену. Како су они ктитори те цркве то их је поввао, да их замоли да му уступе ту цркву са њених 14 села. Младен Владојевић нађе се у небраном грожђу. Не уступа му се, али како ће да то каже цару 7 Што он није смео, то је смела његова мајка. — Царе господине — рече стара Владојевићка. Ти имаш много имања да поклониш твојој новој цркви. Није право да ми дамо оно од чега живимо... Младен се уплаши од ових речи своје матере, али Душан одмах рече: — На такву неправду, драга старице, нисам ја ни помислио. Мени треба ваше имање за то што је близу моје задужбине, али ја вам нудим у замену за свако

~

172 | 7 —